„Zašto se mučiti sa cvećem? Trebalo bi da gajiš povrće,“ Majka Milene je prekorila

Milena je oduvek bila očarana cvećem. Od malih nogu provodila je sate u bakinoj bašti, diveći se živopisnim bojama i složenim šarama svakog cveta. Njena baka, ljubazna i strpljiva žena, često bi joj se pridružila, pričajući priče o poreklu i nezi svakog cveta. Ti trenuci su bili dragoceni za Milenu i podsticali su njenu strast prema hortikulturi.

Kako je Milena rasla, njena ljubav prema cveću samo je jačala. Počela je da uzgaja svoju malu baštu u dvorištu porodične kuće u predgrađu. Nije to bilo mnogo, ali bilo je njeno utočište. Pažljivo je negovala svoje biljke, osiguravajući da dobiju pravu količinu sunčeve svetlosti, vode i hranljivih materija. Njena bašta postala je eksplozija boja, sa ružama, tulipanima, belim rade i ljiljanima koji su se borili za pažnju.

Međutim, nisu svi u Mileninoj porodici delili njen entuzijazam. Njena majka, praktična žena sa malo strpljenja za ono što je smatrala besmislenim zanimacijama, često je kritikovala Milenine napore. „Zašto se mučiti sa cvećem?“ govorila bi. „Trebalo bi da gajiš povrće. Bar to ima svrhu.“

Milena je pokušavala da ignoriše majčine komentare, ali su je ipak pogađali. Nije mogla da razume zašto njena majka ne može da vidi lepotu i radost koju cveće unosi u njihov život. Za Milenu, cveće nije bilo samo ukrasno bilje; bilo je izvor inspiracije i sreće.

Jednog posebno vrućeg letnjeg dana, Milena se vratila kući s posla i zatekla svoju baštu u haosu. Nekada živopisni cvetovi bili su uvenuli i izgaženi, latice razbacane po zemlji. Panika ju je obuzela dok je žurila da proceni štetu. Tada je ugledala majku kako stoji u blizini s izrazom prezira na licu.

„Rekla sam ti da je ovo gubljenje vremena,“ rekla je majka hladno. „Sve sam ih iščupala. Trebalo bi da koristiš ovaj prostor za nešto korisno.“

Milena je osetila talas besa i tuge kako je preplavljuje. Kako je njena majka mogla biti tako bezosećajna? Uložila je srce i dušu u tu baštu, a sada je sve nestalo. Želela je da vrišti, plače, da se pobuni, ali znala je da to neće doneti ništa dobro. Njena majka nikada neće razumeti.

U danima koji su usledili, Milena je pokušavala da spasi što je mogla od svoje bašte, ali to je bila izgubljena bitka. Šteta je bila prevelika i mnoge biljke nisu mogle biti spašene. Osećala je dubok osećaj gubitka, ne samo zbog samog cveća već i zbog veze koju su predstavljali sa njenom bakom i uspomena koje su delile.

Milenin odnos s majkom postao je još napetiji nakon tog incidenta. Jedva su razgovarale, a kada bi to činile, često bi bilo napeto i ispunjeno neizrečenim zamerkama. Milena se posvetila poslu i drugim hobijima, pokušavajući da popuni prazninu koju je ostavila uništena bašta.

Godine su prolazile i Milena se na kraju iselila iz porodične kuće. Pronašla je mali stan u gradu s malim balkonom gde je mogla uzgajati nekoliko saksijskih biljaka. Nije bilo isto kao imati punu baštu, ali bilo je nešto. Nastavila je da neguje svoju ljubav prema cveću na svaki mogući način.

Uprkos svemu, Milena nikada nije potpuno prebolela gubitak svoje bašte niti raskol koji je izazvao između nje i njene majke. Bol je ostao, stalni podsetnik na ono što joj je oduzeto. Često se pitala da li bi stvari mogle biti drugačije da ju je majka samo razumela.

Na kraju, Milena je naučila da pronalazi utehu u malim trenucima lepote gde god bi mogla. Jedan cvet na njenom balkonu, divlji cvet pored puta—ovi su postali njeni podsetnici da čak i suočeni s nedaćama, lepota se još uvek može pronaći.