„Naši Sinovi Žele da Podelimo Kuću na Dva Dela i da se Usele sa Svojim Porodicama: Nije Pravedno, i Rekli Smo Ne“
Milena i njen muž, Marko, oduvek su sanjali o mirnoj penziji. Proveli su godine balansirajući između zahteva podizanja tri sina dok su istovremeno gradili svoj dom iz snova u mirnom predgrađu Beograda. Par je radio neumorno, štedeći svaki dinar kako bi osigurali da svoje zlatne godine provedu u udobnosti i miru.
„Uvek smo sebi govorili da će se sav trud isplatiti,“ priseća se Milena. „Zamišljali smo lenja jutra na terasi, popodneva provedena u bašti i večeri pored kamina. To je bila naša motivacija kroz sve te teške godine.“
Njihovi sinovi, Mihailo, David i Jovan, odrasli su i osnovali svoje porodice. Milena i Marko su bili ponosni na ljude u koje su izrasli i bili su srećni što ih vide kako napreduju. Međutim, kako su godine prolazile, par je primetio da se njihovi sinovi bore sa visokim troškovima života i izazovima podizanja male dece.
Jedne večeri, tokom porodične večere, Mihailo je izneo ideju koja je ostavila Milenu i Marka zatečenima. „Mama, tata,“ započeo je nesigurno, „David, Jovan i ja smo razgovarali. Mislimo da bi bilo sjajno kada bismo mogli da podelimo vašu kuću na dva odvojena stambena prostora. Tako bismo svi mogli da živimo ovde zajedno sa svojim porodicama.“
Mileni je srce potonulo. Dom koji su ona i Marko tako naporno gradili bio je zamišljen kao njihovo utočište, a ne kao zajednički prostor sa njihovom odraslom decom i unucima. Pogledala je Marka, koji je izgledao jednako zatečeno.
„Mihailo,“ Marko je rekao polako, „razumemo da vam je sada teško, ali ovo je naš dom. Izgradili smo ga za našu penziju.“
David se ubacio, „Ne bismo zauzeli celu kuću. Samo bismo je podelili tako da svi imamo svoj prostor. Razmislite koliko bi to svima olakšalo.“
Milena je osetila kako joj se u stomaku stvara čvor. Volela je svoje sinove beskrajno, ali pomisao na gubitak teško stečenog mira bila je nepodnošljiva. „Trebamo malo vremena da razmislimo o ovome,“ rekla je konačno.
Tokom narednih nekoliko dana, Milena i Marko su detaljno razgovarali o predlogu. Vagaali su prednosti i mane, ali bez obzira kako su gledali na to, ideja o deljenju njihovog doma nije im odgovarala.
„Već smo toliko toga žrtvovali,“ rekla je Milena jedne večeri dok su sedeli na terasi. „Ovo je trebalo da bude naše vreme.“
Marko je klimnuo u znak slaganja. „Zaslužujemo da uživamo u našoj penziji u miru.“
Kada su konačno seli sa svojim sinovima da im saopšte svoju odluku, atmosfera je bila napeta. „Razmislili smo o vašem predlogu,“ započeo je Marko, „i odlučili smo da ne možemo pristati na to. Ovo je naš dom i treba da ostane takav.“
Razočaranje na licima njihovih sinova bilo je očigledno. Mihailo je izgledao povređeno, David ljutito, a Jovan je samo odmahnuo glavom u neverici.
„Sebični ste,“ David je odbrusio. „Mi smo vaša porodica. Trebamo vašu pomoć.“
Milena je osetila kako joj se oči pune suzama. „Uvek smo bili tu za vas,“ rekla je tiho. „Ali ovo je nešto što ne možemo učiniti.“
Razgovor se završio u lošem tonu, a njihovi sinovi su otišli frustrirani. Nekada bliska porodica sada se činila razjedinjenom.
U nedeljama koje su usledile, odnos Milene i Marka sa sinovima postao je napet. Porodična okupljanja postala su retka, a kada bi se desila, u vazduhu bi vladala neizrečena tenzija.
Milena se često pitala da li su doneli ispravnu odluku. Nedostajala joj je bliskost koju su nekada delili sa sinovima, ali nije mogla da se oslobodi osećaja da su učinili ono što je najbolje za njih.
Kako su meseci prelazili u godine, Milena i Marko nastavili su da uživaju u svojoj penziji u domu koji su zajedno izgradili. Ali radost je uvek bila obojena osećajem gubitka zbog porodične harmonije koja je žrtvovana usput.