„Hladan Doček: Dan Kada Naša Domaća Musaka Ostade Netaknuta“
Ana i Marko su se nedeljama radovali poseti Markovoj rođaki Jeleni. Živeći samo nekoliko sati udaljeni u malom mestu u Srbiji, retko su imali priliku da vide porodicu. Zato su bili oduševljeni kada ih je Jelena pozvala na subotnje popodnevno okupljanje. Ana je provela jutro pripremajući svoju čuvenu musaku sa piletinom i brokolijem, jelo koje je uvek bilo hit na porodičnim okupljanjima.
Dok su se vozili kroz brdovite predele i pored drveća u jesenjim bojama, Ana i Marko su uzbuđeno razgovarali o tome kako će se ponovo povezati sa svima. Stigli su do Jelenine kuće malo posle podneva, dočekani prizorom nekoliko automobila parkiranih u dvorištu. Izgledalo je da se okupio dobar broj članova porodice, što je samo pojačalo njihovo iščekivanje.
Jelena je otvorila vrata sa osmehom, ali nešto u njenom ponašanju bilo je pomalo čudno. Brzo ih je uvela unutra, jedva im dajući vremena da razmene ljubaznosti. Kuća je vrvela od aktivnosti; deca su trčala unaokolo, a odrasli su bili zauzeti razgovorima. Ipak, postojala je neka napetost koju Ana nije mogla da definiše.
Nakon što su predali Jeleni musaku, Ana i Marko su se družili sa ostalim gostima. Primetili su da, iako su svi bili ljubazni, postojala je određena distanca u njihovim interakcijama. Razgovori su bili kratki i nedostajala im je toplina koju su očekivali. Bilo je kao da su stranci na sopstvenom porodičnom okupljanju.
Kada je došlo vreme za jelo, Ana se radovala što će videti svoju musaku na stolu za ručavanje. Na njeno iznenađenje, nije je bilo nigde. Umesto toga, tu su bile kupljene plate sa narescima i sirom, nekoliko salata i malo hleba. Diskretno je pitala Jelenu o tome, koja je samo slegla ramenima i rekla da ju je stavila u frižider za kasnije.
Osećajući se pomalo posramljeno, ali ne želeći da pravi scenu, Ana se vratila Marku. Jeli su tiho, pokušavajući da započnu razgovor sa onima oko sebe. Međutim, atmosfera je ostala hladna i postajalo je sve jasnije da je njihovo prisustvo više obaveza nego zadovoljstvo za domaćine.
Kako je popodne odmicalo, Ana i Marko su se našli kako sede sami na kauču dok su se drugi okupljali u male grupe. Smeh i razgovor kao da su ih potpuno isključili. Bilo je kao da je nevidljiva barijera podignuta između njih i ostatka porodice.
Do ranog večera, Ana i Marko su odlučili da je vreme za odlazak. Zahvalili su se Jeleni na gostoprimstvu i uzeli svoju netaknutu musaku iz frižidera. Dok su se vozili kući u tišini, razočaranje je visilo u vazduhu. Ono što je trebalo da bude radosno okupljanje pretvorilo se u neugodan podsetnik koliko se osećaju udaljeno od Markove porodice.
Iskustvo je ostavilo Anu i Marka da se pitaju da li su buduće posete vredne truda. Shvatili su da ponekad porodične veze nisu dovoljne da premoste emocionalne distance i da ne završavaju sva okupljanja sa lepim uspomenama.