„Žena Mog Sina je Prava Napast: On Radi Sve Kućne Poslove“

Hej, Ania. Kako ide? Ima li šta novo?

• Zdravo, Kasia. Sve je u redu. Deca su došla za Dan zahvalnosti, unuci… Bili su tako slatki, doneli hranu, svi su se okupili, kuvali, postavili sto… i niko se nije umorio, svi su se sjajno proveli.

• Imala si sreće sa snajom. Moj sin je završio sa pravom napasti za ženu.

• Zašto? Mislila sam…

Zdravo, Kasia. Sve je u redu. Deca su došla za Dan zahvalnosti, unuci… Bili su tako slatki, doneli hranu, svi su se okupili, kuvali, postavili sto… i niko se nije umorio, svi su se sjajno proveli.

Imala si sreće sa snajom. Moj sin je završio sa pravom napasti za ženu.

Zašto? Mislila sam…

Ania i Kasia su bile prijateljice godinama, njihovi životi isprepleteni kroz zajednička iskustva i međusobnu podršku. Često su se sastajale u lokalnom kafiću da popričaju o najnovijim dešavanjima u životu. Danas nije bilo drugačije.

„Hej, Ania. Kako ide? Ima li šta novo?“ upitala je Kasia dok je pijuckala svoj latte.

„Zdravo, Kasia. Sve je u redu. Deca su došla za Dan zahvalnosti, unuci… Bili su tako slatki, doneli hranu, svi su se okupili, kuvali, postavili sto… i niko se nije umorio, svi su se sjajno proveli,“ odgovorila je Ania sa osmehom.

„Imala si sreće sa snajom. Moj sin je završio sa pravom napasti za ženu,“ rekla je Kasia, njen ton se promenio u frustraciju.

„Zašto? Mislila sam da im ide dobro,“ upitala je Ania iskreno zabrinuta.

Kasia je duboko uzdahnula pre nego što je nastavila. „Pa, počelo je dobro. Ali u poslednje vreme kao da se potpuno promenila. On radi sve kućne poslove—kuvanje, čišćenje, pranje veša—sve.“

Ania je podigla obrvu. „Zaista? To uopšte ne zvuči fer.“

„Upravo tako! Mislim, jedno je deliti odgovornosti, ali ona ne podiže prst u kući. Moj sin radi duge sate i još uvek dolazi kući na listu poslova,“ objasnila je Kasia.

„To je strašno. Jesi li razgovarala s njim o tome?“ upitala je Ania.

„Jesam, ali on to samo odbacuje, kaže da nije velika stvar. Ali vidim da ga to iscrpljuje,“ rekla je Kasia, njen glas obojen brigom.

Ania je saosećajno klimnula glavom. „Teško je kada vidiš da se tvoje dete muči i ne možeš mnogo da uradiš.“

„Upravo tako. I nije samo stvar u poslovima. Stalno ga kritikuje, čini da se oseća kao da ne radi dovoljno,“ dodala je Kasia.

„To je emocionalno zlostavljanje,“ rekla je Ania direktno.

„Znam. Pokušala sam da ga nateram da to vidi, ali on je toliko zaljubljen u nju da ne vidi šta se dešava,“ rekla je Kasia, oči joj se napunile suzama.

Ania je pružila ruku i stegla Kasijinu ruku. „Žao mi je što prolaziš kroz ovo. Možda mu treba profesionalna pomoć da jasno vidi stvari.“

„Predložila sam savetovanje, ali on odbija. Kaže da im to ne treba,“ rekla je Kasia, odmahujući glavom.

„Ponekad ljudi moraju da dotaknu dno pre nego što shvate da im treba pomoć,“ rekla je Ania nežno.

„Samo se nadam da neće doći do toga,“ odgovorila je Kasia, glas joj se lomio.

Dve prijateljice su sedele u tišini na trenutak, svaka izgubljena u svojim mislima.

„Hvala ti što si me saslušala, Ania. Pomaže mi da pričam o tome,“ rekla je Kasia konačno.

„Uvek sam tu za tebe, Kasia,“ odgovorila je Ania toplo.

Kada su napustile kafić, Kasia nije mogla da otrese osećaj bespomoćnosti koji ju je obuzeo. Volela je svog sina beskrajno i želela ništa više nego da bude srećan. Ali kako stvari stoje, sreća se činila kao daleki san.