„Naša Ćerka je Imala Samo Dve Godine Kada Nas je Moja Supruga Napustila“: Poslala mi je Samo Poruku sa Izvinjenjem i Molbom za Oproštaj

Milica je bila žena koja je privlačila poglede gde god da se pojavi. Sa svojim upečatljivim plavim očima i blistavim osmehom, bila je oličenje lepote. Muškarci su često pokušavali da je osvoje, ali ona je ostajala povučena, preferirajući društvo svog uskog kruga prijatelja. Delovala je kao da živi u svom svetu, nedodirnuta udvaranjima onih oko nje.

Upoznali smo se na zabavi kod zajedničkog prijatelja. Odmah me privukla, ne samo zbog svog izgleda već i zbog aure misterije i nezavisnosti. Počeli smo da razgovaramo, i na moje iznenađenje, delovala je iskreno zainteresovano za ono što imam da kažem. Razmenili smo brojeve i ubrzo smo počeli da se viđamo.

Naša veza se brzo razvijala. U roku od godinu dana smo se venčali, a ubrzo nakon toga dočekali smo našu ćerku, Anu, na svet. Život je delovao savršeno. Milica je bila posvećena majka, a ja ponosan otac. Imali smo našu malu porodicu i nisam mogao biti srećniji.

Ali kako je vreme prolazilo, počeo sam da primećujem promene kod Milice. Postala je distancirana, često izgubljena u mislima. Provodila bi sate gledajući kroz prozor, kao da joj je um miljama daleko. Pokušao sam da razgovaram s njom o tome, ali bi to odbacivala, govoreći da je samo umorna ili pod stresom.

Jedne večeri, došao sam kući s posla i našao poruku na kuhinjskom stolu. Bila je od Milice. Izvinjavala se što odlazi i molila za moj oproštaj. Rekla je da više ne može tako i da mora da pronađe sebe. Nije bilo objašnjenja, niti znakova upozorenja da će se ovo desiti. Samo jednostavna poruka i prazan dom.

Bio sam slomljen. Naša ćerka Ana imala je samo dve godine. Kako je Milica mogla da nas ostavi ovako? Pokušao sam da je pozovem, ali njen telefon je bio isključen. Obratio sam se njenim prijateljima, ali ni oni nisu znali gde se nalazi. Kao da je nestala bez traga.

Dani su se pretvorili u nedelje, a nedelje u mesece. Borio sam se da ostanem pribran zbog Ane. Bila je previše mala da bi razumela zašto njena majka više nije tu. Svaki put kada bi pitala za Milicu, srce mi se malo više slamalo.

Unajmio sam privatnog detektiva da pokuša da pronađe Milicu, ali nije bilo tragova. Kao da je nestala s lica zemlje. Nisam mogao da razumem kako neko može jednostavno da napusti svoju porodicu na taj način.

Kako je vreme prolazilo, morao sam da prihvatim da se Milica neće vratiti. Usmerio sam svu svoju energiju na odgajanje Ane i pružanje najboljeg mogućeg života za nju. Ali bol zbog Milicinog odlaska nikada nije u potpunosti nestao. Ostao je u pozadini, stalni podsetnik na ono što smo izgubili.

Godine su prolazile, a Ana je odrasla bez majke. Često je pitala za Milicu, a ja sam se trudio da joj odgovorim iskreno bez izazivanja dodatnog bola. Pričao sam joj o lepim trenucima koje smo imali kao porodica i koliko ju je Milica volela.

Ali duboko u sebi znao sam da će uvek postojati praznina u našim životima koja nikada neće biti popunjena. Milicin odlazak ostavio je ožiljke koji nikada neće potpuno zarasti. I dok je život išao dalje, sećanje na taj sudbonosni dan kada nas je napustila zauvek će me progoniti.