Mislili Smo da će Nam Rođaci Bar Pružiti Pristojan Obrok. Čak su Sakrili Tortu koju Smo Doneli
Moj muž, Marko, i ja planirali smo da posetimo njegove rođake u susednom gradu Novom Sadu već nedeljama. Prošlo je dosta vremena otkako smo ih poslednji put videli, i mislili smo da bi to bila dobra prilika da se ponovo povežemo i provedemo kvalitetno vreme zajedno. Pozvali smo ih nekoliko dana unapred da im javimo da dolazimo, i delovali su iskreno zadovoljni zbog naše posete.
Na dan naše posete odlučili smo da ponesemo domaću čokoladnu tortu kao gest dobre volje. Provela sam celo jutro pekući i ukrašavajući je, pazeći da izgleda savršeno. Pažljivo smo spakovali tortu i krenuli na put ka Novom Sadu.
Vožnja je bila prijatna, i razgovarali smo o tome kako će biti lepo ponovo videti Markove rođake. Kada smo stigli, dočekali su nas srdačno na vratima. Markova tetka, Ana, i teča, Milan, dočekali su nas u svom domu sa velikim osmesima i zagrljajima. Njihova kuća je bila udobna i prijatna, i odmah smo se osećali opušteno.
Predali smo Ani tortu, a ona nam se zahvalila s oduševljenjem, rekavši da jedva čeka da je proba. Odnela je tortu u kuhinju dok smo se mi smestili u dnevnu sobu. Proveli smo narednih sat vremena pričajući o našim životima, deleći priče i smeh. Bilo je kao nekada.
Kako se približavalo vreme ručka, nisam mogla a da ne primetim da nema nikakvih znakova pripreme hrane. Pretpostavila sam da su nešto isplanirali i nisu želeli da pokvare iznenađenje. Međutim, kako su minuti prolazili, moj stomak je počeo da krči, a ja sam se počela osećati pomalo nelagodno.
Konačno, Ana je najavila da je ručak spreman. Pratili smo je u trpezariju, očekujući ukusan obrok. Na naše iznenađenje, na stolu je bila samo mala plata sa suhomesnatim proizvodima, nekoliko krekera i par kriški sira. Bilo je daleko od obilnog obroka koji smo očekivali.
Marko i ja smo razmenili zbunjene poglede ali nismo ništa rekli. Nismo želeli da delujemo nezahvalno ili nepristojno. Seli smo i trudili se da uživamo u onome što je bilo dostupno, pokušavajući da uživamo u skromnom obroku. Razgovor se nastavio, ali je postojala skrivena nota razočaranja.
Nakon ručka, Ana je predložila da se vratimo u dnevnu sobu na kafu i desert. Bila sam uzbuđena zbog mogućnosti da konačno uživamo u torti koju smo doneli. Međutim, kada se Ana vratila iz kuhinje, bila je praznih ruku.
„Gde je torta?“ Marko je upitao pokušavajući da zvuči opušteno.
„Oh, stavila sam je u frižider,“ Ana je odgovorila nehajno. „Sačuvaćemo je za kasnije.“
Nisam mogla da verujem svojim ušima. Uložili smo sav taj trud da donesemo poseban desert, samo da bi bio sklonjen bez ikakve ponude. Osetila sam talas frustracije ali sam pokušala da zadržim prisebnost.
Ostatak popodneva prošao je u magli prisiljenih osmeha i neprijatnog ćaskanja. Bilo je jasno da naša poseta nije išla kako smo planirali. Kako je sunce počelo da zalazi, Marko i ja odlučili smo da je vreme da krenemo kući.
Oprostili smo se i napustili Novi Sad osećajući se obeshrabreno. Vožnja nazad bila je tiha, oboje izgubljeni u svojim mislima. Bilo je teško ne osećati se povređeno zbog načina na koji su se stvari odvijale.
Kada smo konačno stigli kući, nisam mogla a da ne razmišljam o događajima tog dana. Nadali smo se toploj i gostoljubivoj poseti porodici, ali umesto toga otišli smo osećajući se necenjeno i razočarano. Bio je to oštar podsetnik da nas ponekad čak i oni najbliži mogu razočarati.