„Izbacila sam sina i preselila se kod snahe: Ne kajem se, ali volela bih da sam mu se ranije suprotstavila“

Niko me ne razume. Nedavno sam izbacila sina i preselila se kod snahe. Moja porodica misli da sam izgubila razum. Ne kajem se zbog svoje odluke. Jedino što me muči je što nisam ranije imala hrabrosti da mu se suprotstavim.

Moj pokojni muž bio je zgodan čovek: visok, tamnokos, širokih ramena, smeđih očiju i grube puti. Njegov glas bio je dubok i baršunast, onaj koji bi mogao umiriti svaku oluju. Kada je preminuo pre pet godina, osećala sam se kao da mi je tlo izmaklo pod nogama. Naš sin, Marko, trebao je biti moj oslonac, ali umesto toga postao je teret.

Marko je oduvek bio pomalo problematičan, ali nakon očeve smrti potpuno je izgubio kontrolu. Izgubio je posao, počeo je mnogo da pije i vratio se da živi kod mene. U početku sam mislila da je to privremeno, da mu samo treba vremena da tuguje. Ali meseci su se pretvorili u godine, a njegovo ponašanje postajalo je sve gore.

Dolazio bi kući kasno noću, pijan i agresivan. Vikao bi na mene bez razloga, lomio stvari po kući, a zatim bi zaspao na kauču. Pokušavala sam da mu pomognem, da ga odvedem na terapiju ili rehabilitaciju, ali on je odbijao. Govorio je da mu nije potrebna pomoć, da je dobro. Ali nije bio dobro. Uništavao je sebe i povlačio me sa sobom.

Prelomni trenutak dogodio se kada se posvađao sa svojom ženom, Anom. Bili su u braku tri godine, ali njihov odnos bio je klimav u najboljem slučaju. Markovo pijenje i nepredvidivo ponašanje uzeli su danak i na njoj. Jedne noći, nakon posebno ružne svađe, Ana se pojavila na mojim vratima sa koferom u ruci. Rekla je da više ne može da izdrži i da joj treba mesto gde će ostati.

Primila sam je raširenih ruku. Ana je divna devojka, dobrodušna i vredna. Nije zaslužila pakao kroz koji ju je Marko provodio. Razgovarale smo satima te noći, deleći frustracije i strahove. Tada sam shvatila da moram učiniti nešto drastično.

Sledećeg jutra, dok je Marko još uvek spavao na kauču, spakovala sam njegove stvari i stavila ih ispred ulaznih vrata. Kada se probudio i video šta sam uradila, bio je besan. Vikao je i psovao me, nazivajući me svakakvim imenima. Ali ostala sam pri svom stavu. Rekla sam mu da mora otići i srediti svoj život. Izašao je iz kuće zalupivši vrata za sobom.

Od tada živim sa Anom. Prošlo je nekoliko mirnih meseci bez Markovog haosa. Zbližile smo se, podržavajući jedna drugu kroz bol koju nam je prouzrokovao. Ali postoji deo mene koji oseća krivicu što mu se nisam ranije suprotstavila. Možda da sam bila jača, odlučnija, stvari ne bi postale tako loše.

Moja porodica ne razume zašto sam uradila to što sam uradila. Misle da sam izgubila razum jer sam izbacila sopstvenog sina i primila njegovu ženu umesto njega. Kažu da sam previše stroga prema njemu, da mu samo treba vremena da se oporavi. Ali oni nisu videli ono što sam ja videla. Nisu prošli kroz noćnu moru koju nam je Marko priredio.

Ne kajem se zbog svoje odluke da ga izbacim. To je bila ispravna stvar za mene i Anu. Ali žalim što to nisam uradila ranije. Možda da sam bila hrabrija, spremnija da mu se suprotstavim, stvari bi mogle biti drugačije.

Sada mi preostaje samo da se nadam da će Marko pronaći pomoć koja mu je potrebna i da ćemo jednog dana moći obnoviti naš odnos. Do tada ću nastaviti da podržavam Anu i pokušati pronaći neki mir u ovom novom poglavlju naših života.