„Dozvolila sam ćerki i njenom mužu da se usele u moju kuću: Ali su počeli da postavljaju svoja pravila“

Kada je moja ćerka, Ana, objavila da se udaje za svog momka sa fakulteta, Marka, bila sam zatečena. Imala je samo 21 godinu i još godinu dana do diplomiranja. Pokušala sam da je odgovorim od toga, objašnjavajući da je brak velika obaveza i da bi trebalo prvo da završi školovanje. Ali Ana je bila tvrdoglava i insistirala je da su ona i Marko spremni za taj korak.

Godinu dana nakon venčanja, stvari su krenule nizbrdo. Marko je izgubio posao, a Ana se mučila da uskladi svoj honorarni posao sa studijama. Bili su na ivici da izgube stan. Kao majka, nisam mogla da stojim po strani i gledam ih kako pate, pa sam im ponudila da se privremeno usele kod mene dok ne stanu na noge.

U početku je sve izgledalo u redu. Bili su zahvalni na pomoći, a ja sam bila srećna što mi je ćerka ponovo blizu. Ali ubrzo su stvari počele da se menjaju. Ana i Marko su počeli da se ponašaju kao da je moja kuća njihova. Premeštali su nameštaj bez pitanja, donosili svoje aparate i čak počeli da organizuju žurke sa svojim prijateljima.

Jedne večeri sam došla kući s posla i zatekla da su izbacili moju omiljenu fotelju jer „nije odgovarala njihovoj estetici“. Bila sam besna, ali sam pokušala da ostanem smirena. Sela sam ih i objasnila da, dok su dobrodošli da ostanu, moraju poštovati moj dom i moje stvari.

Izvinili su se, ali ponašanje se nastavilo. Marko je počeo da postavlja svoja pravila o tome kada kuća treba biti tiha, koje sobe su meni zabranjene i čak šta treba da kupujem od namirnica. Osećala sam se kao da živim u tuđoj kući.

Kap koja je prelila čašu bila je kada sam saznala da su promenili brave na ulaznim vratima bez mog znanja. Bila sam zaključana iz sopstvene kuće! Kada sam ih suočila s tim, Marko je rekao da je to zbog „sigurnosnih razloga“ i da će mi kasnije dati ključ. To je bilo previše za mene.

Rekla sam im da imaju dve nedelje da pronađu drugo mesto za život. Ana je bila slomljena i optužila me da ne podržavam njen brak. To me duboko povredilo, ali znala sam da moram ostati pri svom stavu. Ovo je bio moj dom i nisam mogla dozvoliti da ga preuzmu.

Dve nedelje kasnije, iselili su se. Ana jedva da mi je govorila dok su pakovali svoje stvari. Kuća je bila prazna i tiha nakon što su otišli, ali barem je ponovo bila moja. Ana i ja nismo mnogo razgovarale od tada. Ona me krivi za njihove probleme, a ja ne mogu a da ne osećam mešavinu krivice i olakšanja.

Nadam se da će jednog dana razumeti zašto sam uradila to što sam uradila. Ali za sada smo udaljene jedna od druge, a ja se pitam da li sam donela pravu odluku.