„Brinem za Zeta: Može li On Zaista Izdržati Život sa Mojom Ćerkom?“

Sa 35 godina, pomirila sam se sa idejom da nikada neću postati majka. Moj muž i ja smo pokušavali godinama, ali svaki pokušaj je završavao slomljenim srcem. Lekari su bili direktni: moje šanse za začeće bile su minimalne. Bili smo slomljeni, ali smo pokušali da nastavimo sa životom.

Onda sam, protiv svih očekivanja, saznala da sam trudna. Osećalo se kao čudo. Naša ćerka, Ana, rođena je zdrava i jaka. Bili smo presrećni i uložili smo svu našu ljubav i nade u nju. Ali kako je Ana rasla, naša radost se pretvorila u zabrinutost.

Od malih nogu, Ana je bila teška. Bila je tvrdoglava, zahtevna i često je pravila scene kada stvari nisu išle po njenom. Mislili smo da je to deo njenog temperamenta, ali kako je rasla, njeno ponašanje se samo pogoršavalo. Imala je problema da stekne prijatelje i često se sukobljavala sa učiteljima i vršnjacima.

Tražili smo pomoć od terapeuta i savetnika, ali ništa nije činilo trajnu razliku. Anine tinejdžerske godine bile su posebno izazovne. Pobunila se protiv svakog pravila i granice koju smo postavili, a naš dom je bio stalno ispunjen tenzijom i sukobima.

Kada je Ana upoznala Marka na fakultetu, nadali smo se da bi on mogao biti pozitivan uticaj na nju. Marko je bio ljubazan, strpljiv i činilo se da iskreno voli našu ćerku. Venčali su se ubrzo nakon diplomiranja i neko vreme je izgledalo kao da stvari konačno idu nabolje.

Ali stare navike teško umiru. Anina zahtevna priroda ubrzo se ponovo pojavila, a Marko je bio taj koji je najviše ispaštao. Očekivala je da joj udovoljava u svemu i ljutila se kada nije ispunjavao njena očekivanja. Njihove svađe postale su češće i intenzivnije, i mogla sam videti kako to utiče na Marka.

Brinem za svog zeta. Marko je dobar čovek koji zaslužuje sreću, ali bojim se da će ga Anino ponašanje oterati. Pokušala sam da razgovaram s njom o tome, ali ona odbija da vidi problem. Insistira da Marko samo treba više da se potrudi da je razume.

Srce mi se slama dok gledam kako im brak propada. Volim svoju ćerku neizmerno, ali ne mogu ignorisati realnost situacije. Anino ponašanje gura Marka do njegovih granica i nisam sigurna koliko još može izdržati.

Često se pitam da li sam mogla nešto više da uradim kao majka. Da li smo je previše razmazili? Da li smo bili previše popustljivi ili previše strogi? Ta pitanja me proganjaju, ali znam da razmišljanje o prošlosti neće promeniti sadašnjost.

Marko mi se nekoliko puta poverio o svojim problemima. Voli Anu, ali oseća se kao da hoda po jajima oko nje. Pokušao je da predloži bračnu terapiju, ali Ana odbija da ide. Ne vidi potrebu za tim i veruje da su svi njihovi problemi isključivo njegova krivica.

Ne znam šta budućnost nosi za njih. Deo mene se nada da će uspeti da prevaziđu svoje probleme i pronađu način da budu srećni zajedno. Ali drugi deo mene strahuje da im je brak osuđen na propast.

Kao majci, bolno mi je priznati da bi moja ćerka mogla biti uzrok nečije patnje. Želim da podržim i Anu i Marka, ali ne znam kako to da uradim a da ne zauzmem stranu.

Na kraju, sve što mogu je da se nadam da će pronaći način da prevaziđu svoje izazove. Bilo to znači ostati zajedno ili krenuti svako svojim putem, samo želim da oboje pronađu mir i sreću.