Ubacila je 300 evra u kovertu: „Draga Svekrvo, Zaboravili Smo da Ti Čestitamo“
Bila je hladna novembarska večer u malom gradu u Srbiji. Lišće je poprimilo zlatne i crvene nijanse, a vazduh je bio ispunjen mirisom pečenog kestena i dima iz dimnjaka. Ana je sedela za kuhinjskim stolom, prsti su joj blago drhtali dok je otvarala novčanik. Pažljivo je prebrojala tri sveže novčanice od 100 evra i ubacila ih u običnu belu kovertu. Na prednjoj strani, napisala je najlepšim rukopisom: „Draga Svekrvo, Zaboravili Smo da Ti Čestitamo.“
Ana se udala za Marka pre samo šest meseci. Upoznali su se na venčanju zajedničkog prijatelja i odmah su se zbližili. Marko je bio ljubazan, duhovit i sve što je Ana ikada želela u partneru. Ali postojala je jedna stvar koja je uvek visila nad njihovim odnosom: Markova majka, gospođa Petrović.
Gospođa Petrović bila je impozantna žena. Odrasla je Marka sama nakon što mu je otac preminuo dok je bio dete. Bila je ponosna, nezavisna i imala je veoma visoka očekivanja od svakoga ko bi želeo da bude deo života njenog sina. Ana se trudila da je osvoji, ali uvek je imala osećaj da ne uspeva.
Koverta u Aninoj ruci bila je neka vrsta mirovne ponude. Bio je rođendan gospođe Petrović, a u haosu njihovih užurbanih života, Ana i Marko su zaboravili da pozovu ili posete. Marko je predložio da pošalju poklon karticu, ali Ana je znala da to neće biti dovoljno. Nadala se da će novac pokazati gospođi Petrović da im je stalo i da im je zaista žao zbog propusta.
Ana je zapečatila kovertu i stavila je u torbu. Ostavila bi je kod kuće gospođe Petrović na putu do posla sledećeg jutra. Dok se zavalila u stolicu, nije mogla da se oslobodi osećaja nelagode koji joj se smestio u stomaku.
Sledećeg dana, Ana je parkirala auto ispred skromne kuće gospođe Petrović. Duboko je udahnula i prišla ulaznim vratima, ubacivši kovertu kroz otvor za poštu pre nego što se brzo vratila do auta. Nadala se da će ovaj gest popraviti jaz koji se činio sve većim među njima.
Prošla je nedelja bez reči od gospođe Petrović. Ana se trudila da se fokusira na posao i život sa Markom, ali tišina je bila zaglušujuća. Na kraju je odlučila da pozove gospođu Petrović kako bi proverila da li je primila kovertu.
„Halo, gospođo Petrović? Ovde Ana,“ rekla je nervozno kada se starija žena javila na telefon.
Usledila je duga pauza pre nego što je gospođa Petrović odgovorila: „Da, primila sam tvoju kovertu.“
Anino srce je ubrzano kucalo. „Nadam se da vam se dopalo. Bilo nam je strašno žao što smo zaboravili vaš rođendan.“
Glas gospođe Petrović bio je hladan i distanciran. „Novac ne može kupiti poštovanje ili ljubav, Ana. Da vam je zaista stalo, setili biste se bez podsećanja.“
Ana je osetila kako joj suze naviru na oči. „Tako mi je žao, gospođo Petrović. Zaista nam je stalo do vas.“
„Dela govore glasnije od reči,“ rekla je gospođa Petrović pre nego što je prekinula vezu.
Ana je sedela tamo, zureći u telefon u neverici. Nadala se da će novac premostiti jaz među njima, ali činilo se da ga je samo pogoršao.
Tokom narednih meseci, tenzija između Ane i gospođe Petrović rasla je. Porodična okupljanja postajala su sve neprijatnija, dok gospođa Petrović jedva da bi priznala Anino prisustvo. Marko je pokušavao da posreduje, ali bilo je jasno da njegova majka gaji duboko ukorenjenu ogorčenost prema njegovoj ženi.
Kako je vreme prolazilo, Ana se počela osećati izolovano i nepoželjno u sopstvenoj porodici. Napetost se odrazila na njen brak, i ona i Marko su se sve češće svađali.
Jedne večeri, nakon još jedne žestoke svađe o njegovoj majci, Marko je spakovao torbu i napustio njihov dom. Ana je sedela sama u dnevnoj sobi, suze su joj tekle niz lice dok je shvatala da je jaz između nje i gospođe Petrović na kraju razorio njen brak.
Na kraju, koverta sa 300 evra nije učinila ništa da popravi njihov odnos. Umesto toga, služila je samo kao bolan podsetnik na udaljenost koja ih deli—udaljenost koju nijedan novac nikada nije mogao premostiti.