Štednja je sjajna i neophodna, ali mora postojati granica: „Muž se žali da je njegova supruga preterano štedljiva“
Jan je upoznao Anu na lokalnom događaju u njihovom malom gradu u Poljskoj. Oboje su bili u kasnim dvadesetim, inteligentni i dobro sređeni. Njihovi zajednički interesi u očuvanju životne sredine i održivom životu zbližili su ih. Brzo su se zaljubili i venčali u roku od godinu dana. Njihovi prijatelji i porodica divili su se njihovoj posvećenosti jedno drugom i zajedničkim vrednostima.
Pet godina nakon venčanja, Jan i Anin odnos počeo je da pokazuje znake napetosti. Iako su oboje verovali u važnost štednje novca i održivog života, Anina štedljivost počela je da utiče na njihov svakodnevni život. Jan je postajao sve frustriraniji njenim ekstremnim merama za uštedu novca.
Anina štedljivost prevazilazila je uobičajeno planiranje budžeta i korišćenje kupona. Insistirala je na ponovnom korišćenju svega, od plastičnih kesa do aluminijumske folije. Često bi provodila sate istražujući najjeftinije opcije za namirnice, čak i ako bi to značilo odlazak u više prodavnica da bi uštedela nekoliko groša. Jan je cenio njene napore da uštedi novac, ali je osećao da njena opsesija štedljivošću postaje nezdrava.
Jedne večeri, Jan je došao kući s posla i zatekao Anu kako sedi za kuhinjskim stolom, okružena gomilama kupona i računa. Pažljivo je računala njihove mesečne troškove, pokušavajući da pronađe načine da dodatno smanji troškove.
„Ana, moramo da razgovaramo,“ rekao je Jan, sedajući preko puta nje.
Ana je podigla pogled sa svojih proračuna, čelo joj je bilo naborano od koncentracije. „Šta je bilo, Jane?“
„Cenim sve što radiš da uštediš novac, ali mislim da to počinje da utiče na naš odnos,“ rekao je Jan nežno. „Više nigde ne izlazimo jer si stalno zabrinuta zbog trošenja novca. Čak ni kod kuće nemamo večeri za dvoje jer si previše zauzeta svojim štedljivim projektima.“
Ana je uzdahnula i spustila olovku. „Samo želim da budemo finansijski sigurni, Jane. Ne želim da završimo u dugovima ili da se borimo da sastavimo kraj s krajem.“
„Razumem to, ali mora postojati ravnoteža,“ odgovorio je Jan. „Ne možemo živeti naše živote stalno brinući o svakom grošu koji potrošimo. To utiče na našu sreću i naš odnos.“
Ana je spustila pogled na sto, oči su joj se napunile suzama. „Samo želim da imamo dobru budućnost zajedno.“
Jan je prešao preko stola i uhvatio je za ruku. „Možemo imati dobru budućnost bez žrtvovanja naše sadašnje sreće. Moramo pronaći način da uživamo u životu dok smo još odgovorni s našim novcem.“
Uprkos njihovom iskrenom razgovoru, Ana se borila da promeni svoje navike. Njena štedljivost postala je duboko ukorenjena u njenoj svakodnevnoj rutini i teško joj je bilo da ih se oslobodi. Jan je pokušavao biti strpljiv i podržavajući, ali nije mogao a da se ne oseća sve više izolovano i nesrećno.
Njihov odnos nastavio je da se pogoršava tokom narednih meseci. Jan se osećao kao da živi sa strancem, nekim ko je više zabrinut za štednju novca nego za negovanje njihovog odnosa. Nedostajali su mu dani kada bi išli na spontane avanture i uživali u društvu jedno drugog bez brige o troškovima.
Jednog dana, Jan je došao kući i zatekao Anu kako pakuje njihove stvari. Odlučila je da moraju još više smanjiti troškove i preseliti se u manji stan kako bi uštedeli novac.
„Ana, ovo je previše,“ rekao je Jan, glas mu je bio ispunjen frustracijom. „Ne mogu više ovako živeti.“
Ana ga je pogledala sa suzama u očima. „Radim ovo zbog nas, Jane. Želim da imamo sigurnu budućnost.“
„Ali po koju cenu?“ odgovorio je Jan. „Gubimo jedno drugo u tom procesu.“
Na kraju, Jan više nije mogao izdržati. Odlučio je da se iseli i ostane kod prijatelja dok ne shvate sledeće korake. Razdvajanje je bilo bolno za oboje, ali Jan je znao da mora prioritizovati svoju sreću i dobrobit.
Dok su prolazili kroz razdvajanje, Jan i Ana su shvatili da su njihovi različiti pogledi na novac stvorili jaz između njih koji nisu mogli prevazići. Na kraju su odlučili da se raziđu, nadajući se da će svako pronaći ravnotežu između finansijske odgovornosti i lične sreće u svojim životima.