Nije Pozvana na Venčanje, ali Očekuje se da Obezbedi Dom: Priča o Porodičnim Očekivanjima

Moj sin, Marko, oženio se Anom pre skoro deceniju. Ana je već bila u braku i imala je prelepu ćerku po imenu Milica. Od trenutka kada mi je Marko predstavio Anu i Milicu, prihvatila sam ih raširenih ruku. Znala sam da spajanje porodica može biti izazovno, ali bila sam odlučna da to funkcioniše zbog mog sina i njegove nove porodice.

Učinila sam sve što sam mogla da ih podržim. Kada su im trebale pare za kaparu za prvu kuću, bila sam tu sa čekom. Kada im je neko trebao da čuva Milicu kako bi imali veče za sebe ili samo malo vremena nasamo, uvek sam bila dostupna. Čak sam pomogla Ani u karijeri povezavši je sa nekim od svojih profesionalnih kontakata.

Uprkos svim mojim naporima, moj odnos sa Anom nikada nije bio lak. Bile smo ljubazne jedna prema drugoj, ali uvek je postojala neka napetost. Pokušavala sam da to ignorišem, nadajući se da će se vremenom stvari poboljšati. Nažalost, to se nikada nije desilo.

Prvi veliki udarac došao je kada su Marko i Ana odlučili da obnove zavete za petu godišnjicu braka. Planirali su prelepu ceremoniju i pozvali sve svoje prijatelje i porodicu—osim mene. Kada sam pitala Marka zašto nisam pozvana, rekao je da Ana smatra da je to privatni trenutak za njihovu „najbližu porodicu“. Bila sam povređena, ali sam pokušala da razumem.

Godine su prolazile, a distanca između Ane i mene samo je rasla. Marko je izgledao kao da je uhvaćen u sredini, pokušavajući da održi mir, ali često stajući na stranu svoje žene. Nastavila sam da im pomažem kad god im je to bilo potrebno, iako je bilo jasno da me Ana vidi kao autsajdera.

Onda je došla poslednja kap koja je prelila čašu. Marko me pozvao jedne večeri sa zahtevom koji me ostavio bez reči. Imali su finansijske poteškoće i trebali su privremeno mesto za boravak. Njihova kuća je bila pod hipotekom i nisu imali gde drugo da odu. Marko je pitao da li mogu da se usele kod mene na nekoliko meseci dok se ne oporave.

Bila sam rastrzana. S jedne strane, želela sam da pomognem svom sinu i njegovoj porodici. S druge strane, nisam mogla da ignorišem godine tretiranja kao autsajdera. Kada sam oklevala, Marko je rekao nešto što mi je slomilo srce: „Mama, ti si porodica. Trebamo te.“

Pristala sam da se usele kod mene, ali dogovor nije bio nimalo lak. Ana je jasno stavila do znanja da ne želi biti tu i tretirala je moj dom kao hotel. Retko je razgovarala sa mnom, a kada bi to činila, obično bi se žalila na nešto.

Meseci su prolazili, a nije bilo znakova da će se iseliti. Napetost u kući bila je nepodnošljiva. Jedne večeri, nakon još jedne svađe sa Anom oko kućnih poslova, konačno sam pukla. Rekla sam Marku da moraju pronaći drugo mesto za boravak.

Marko me pogledao s mešavinom razočaranja i ljutnje. „Mislio sam da si porodica,“ rekao je pre nego što je otišao.

Iselili su se nedelju dana kasnije, a naš odnos nikada nije bio isti. Marko retko zove, a kada to učini, naši razgovori su kratki i napeti. Prihvatila sam činjenicu da bez obzira koliko sam pokušavala biti deo njihovih života, uvek ću biti viđena kao autsajder.