„Moja Svekrva je Verovala da joj Dugujemo Podršku jer Smo Živeli u Njenoj Kući“

Kada smo se moja supruga, Ana, i ja venčali, bili smo mladi i tek smo započinjali zajednički život. Nismo imali mnogo novca, a pronalaženje mesta za život u našem skupom gradu bilo je izazov. Tada nam je Milena, moja svekrva, ponudila rešenje: mogli smo živeti u njenoj staroj kući. U to vreme činilo se kao velikodušna ponuda, ali nisam znao da će doći sa određenim uslovima.

Od trenutka kada smo se uselili, Milena je jasno stavila do znanja da očekuje nešto zauzvrat. Dolazila bi nenajavljeno, često sa spiskom poslova koje je želela da obavimo po kući. „Pošto živite ovde bez plaćanja kirije,“ govorila bi, „najmanje što možete da uradite je da pomognete.“ U početku nam to nije smetalo. Na kraju krajeva, bila je to njena kuća i bili smo zahvalni za krov nad glavom.

Ali kako je vreme prolazilo, njeni zahtevi postajali su sve nerazumniji. Zvala bi nas u čudnim satima, tražeći pomoć oko svojih obaveza ili očekujući da sve ostavimo kako bismo joj pomogli oko sitnih zadataka. Osećali smo se kao da stalno hodamo po jajima, pokušavajući da izbegnemo njen bes. Ana je pokušavala da posreduje, ali činilo se da to samo pogoršava stvari.

Jedne večeri, nakon posebno stresnog dana na poslu, došao sam kući i zatekao Milenu kako me čeka. Imala je ozbiljan izraz lica i spisak u ruci. „Treba da popraviš ogradu u dvorištu,“ rekla je bez pozdrava. Bio sam iscrpljen i frustriran, ali znao sam da je bolje da ne raspravljam. Uzeo sam alat i krenuo napolje.

Dok sam radio na ogradi, nisam mogao da se otmem osećaju rastuće ogorčenosti prema Mileni. Nisu bili samo stalni zahtevi; bio je to način na koji nas je tretirala kao da joj nešto dugujemo. Bili smo odrasli ljudi koji su pokušavali da izgrade svoje živote, ali ona je izgledala odlučna da nas drži pod svojom kontrolom.

Prelomni trenutak došao je kada smo Ana i ja odlučili da želimo da osnujemo porodicu. Znali smo da nam treba više prostora i privatnosti, pa smo počeli da tražimo sopstveno mesto. Kada smo rekli Mileni o našim planovima, bila je besna. „Nakon svega što sam učinila za vas,“ vikala je, „ovako mi vraćate? Napuštate me?“

Njene reči su bolele, ali znali smo da moramo ostati pri svom stavu. Pronašli smo mali stan na drugom kraju grada i započeli proces selidbe. Milenine posete postale su ređe, ali njena ogorčenost je ostala. Zvala bi Anu i izazivala osećaj krivice zbog odlaska, čineći da se oseća kao loša ćerka.

Naš novi stan bio je skroman ali udoban. Bio je to novi početak za nas, oslobođen Mileninog preteranog prisustva. Međutim, šteta je već bila učinjena. Stres zbog suočavanja s njom ostavio je trag na našem odnosu. Ana i ja smo se češće svađali, a radost koju smo nekada delili činila se kao da bledi.

Jedne noći, nakon još jedne žestoke rasprave o Mileninom poslednjem izazivanju osećaja krivice, Ana se slomila u suzama. „Samo želim da budemo srećni,“ jecala je. „Zašto mora sve da nam otežava?“ Držao sam je blizu sebe, osećajući se bespomoćno i ljutito u isto vreme.

Na kraju, naš odnos sa Milenom nikada se nije poboljšao. Ostala je distancirana i ogorčena, a mi smo se trudili da obnovimo poverenje i sreću koju smo nekada imali. Iskustvo je ostavilo trajni ožiljak na našem braku, stalni podsetnik na cenu koju smo platili za život u njenoj kući.