„Dok Su Moj Suprug i Njegova Majka Bili Napolju, Spakovala Sam Se i Otišla: Neću Se Vratiti Bez Obzira na Sve“

Najfrustrirajući deo je što Marko zaista ne razume zašto sam ga napustila. U njegovom umu, obezbedio je sve što su našem sinu i meni bilo potrebno za udoban život. Njegova majka je uvek insistirala da treba da budem zahvalna što mi je dozvoljeno da živim u njihovoj kući. Nikada se nije slagala s tim da iznajmimo sopstveni stan. Čak je predložila da se preselimo kod nje kako bismo uštedeli novac, a Marko je mislio da je to sjajna ideja.

U početku sam pokušavala da to funkcioniše. Zaista jesam. Mislila sam da bi možda bilo lepo imati pomoć oko našeg sina i da možda život sa Markovom majkom neće biti tako loš kao što zvuči. Ali od trenutka kada smo se uselili, bilo je jasno da je to njena kuća, a mi smo samo gosti.

Svaka odluka morala je proći kroz nju. Šta jedemo, kako uređujemo naše sobe, čak i kako vaspitavamo našeg sina—imala je mišljenje o svemu. A Marko? Samo bi se složio sa svime što bi ona rekla. Nikada nije stao na moju stranu, nikada joj nije rekao da se povuče. Kao da sam bila nevidljiva u sopstvenom domu.

Jednog dana odlučila sam da razgovaram sa Markom o tome. Rekla sam mu koliko se osećam ugušeno, kako me konstantno mešanje njegove majke izluđuje. Ali on je to samo odbacio, rekavši da preterujem i da njegova majka samo pokušava da pomogne. „Treba da budeš zahvalna,“ rekao je. „Nije svako te sreće da ima svekrvu koja je spremna toliko toga da uradi za njih.“

Zahvalna? Za šta? Za to što me tretiraju kao dete u sopstvenom domu? Za to što svaka odluka biva ispitivana i kritikovana? Za to što se osećam kao gost u onome što bi trebalo da bude moje utočište?

Poslednja kap koja je prelila čašu bila je kada je Markova majka odlučila da naš sin treba da ide u drugu školu. Nije mislila da je ona koju smo izabrali dovoljno dobra. Bez konsultacije sa mnom, upisala ga je u školu na drugom kraju grada. Kada sam saznala, bila sam besna. Suočila sam se sa Markom, ali on je samo slegnuo ramenima i rekao da njegova majka zna najbolje.

Te noći sam donela odluku. Nisam mogla više ovako da živim. Dok su Marko i njegova majka sledećeg dana bili napolju obavljajući poslove, spakovala sam naše stvari. Uzela sam samo ono što nam je bilo potrebno—odeću, važne dokumente, nekoliko igračaka za našeg sina—i otišla.

Odvezla sam se pravo do kuće moje majke. Dočekala nas je raširenih ruku, bez pitanja. Prvi put posle meseci osećala sam kao da mogu ponovo da dišem.

Marko me nazvao kasnije te večeri, zbunjen i ljut. Nije mogao da razume zašto sam tako iznenada otišla. „Imali smo sve,“ rekao je. „Zašto bi sve to bacila?“

Ali on nije shvatao. Nikada neće. Nije bilo reči o materijalnim stvarima; radilo se o poštovanju i autonomiji. Radilo se o osećaju kao ravnopravni partner u sopstvenom životu.

Znam da ovo nije srećan kraj. Još uvek pokušavam da shvatim stvari, još uvek pokušavam da obnovim svoj život. Ali jedno je sigurno: neću se vratiti u tu kuću, ni za šta na svetu.