„Zbogom Mojoj Zvezdi Vodilji: Oda Izgubljenom Mentoru“

Preseljenje u Beograd bilo je ostvarenje sna, ali i zastrašujuće iskustvo. Neboderi su se uzdizali visoko, a ulice su vrvele energijom koja je bila i uzbudljiva i preplavljujuća. Bila sam devojka iz malog mesta bačena u srce metropole i osećala sam se izgubljeno među morem ljudi. Tada sam upoznala Milenu.

Milena je bila prijateljica moje tetke, iskusna Beograđanka koja je u gradu živela više od tri decenije. Bila je sve što sam želela da budem: samouverena, snalažljiva i nepokolebljivo ljubazna. Kada nas je tetka upoznala, Milena me je bez oklevanja uzela pod svoje okrilje. Postala je moj mentor, moj vodič i na mnogo načina, moja druga majka.

Od našeg prvog susreta u prijatnom kafiću na Dorćolu, Milena je zračila toplinom i mudrošću. Delila je priče o svom putu do grada, priče o uspesima i neuspesima koje su oslikavale sliku otpornosti i odlučnosti. Njen smeh bio je zarazan, a saveti su uvek bili prožeti humorom i praktičnošću.

Milena me naučila kako da se snalazim u gradskom prevozu, kako da pronađem najbolje bureke u gradu, i što je najvažnije, kako da stojim uspravno u gradu koji nikad ne spava. Upoznala me sa svojim krugom prijatelja, živopisnom grupom umetnika, pisaca i sanjara koji su me dočekali raširenih ruku. Kroz Milenu sam pronašla svoje mesto u Beogradu.

Ali nisu samo praktične lekcije učinile Milenu tako posebnom. Njeno nepokolebljivo verovanje u mene zaista je napravilo razliku. Kad god bih sumnjala u sebe ili se osećala preplavljeno izazovima gradskog života, Milena bi bila tu sa rečima ohrabrenja. „Možeš ti to,“ govorila bi s osmehom punim sigurnosti. „Jača si nego što misliš.“

Kako su godine prolazile, naša veza se produbljivala. Zajedno smo slavile rođendane i praznike, delile bezbroj šoljica kafe i poveravale se jedna drugoj o našim nadama i strahovima. Milena je postala porodica za mene, popunjavajući prazninu za koju nisam ni znala da postoji.

Onda je došao dan kada se sve promenilo. Milena se iznenada razbolela i uprkos njenom snažnom duhu, nije uspela da pobedi bolest koja ju je obuzela. Njeno odlazak ostavio je prazninu u mom životu koja se činila nemogućom za popuniti.

U nedeljama nakon njene smrti lutala sam gradom osećajući se izgubljeno. Ulice kojima smo zajedno hodale delovale su praznije bez njenog prisustva. Nedostajao mi je njen smeh, njeno vođstvo i njena nepokolebljiva podrška. Grad koji mi je nekada bio dom sada se činio stranim i hladnim.

Dok sam se borila sa svojom tugom, shvatila sam da su Milenine lekcije još uvek sa mnom. Njen glas odjekivao je u mom umu tokom trenutaka sumnje, podstičući me da nastavim dalje. Iako je više nema, njen duh živi kroz snagu koju mi je pomogla da izgradim.

Život bez Milene je neosporno teži. Svet deluje malo manje svetao bez njenog svetla. Ali dok nastavljam da se suočavam sa izazovima gradskog života, nosim njeno sećanje sa sobom. Njeno nasleđe je ono otpornosti i ljubavi, podsećanje da čak i u gubitku možemo pronaći snagu.