„U četvrtak, Moji Roditelji Su Želeli da Razgovaraju o Bakinom Stanu: Odlučili Su da Sve Ostavе Mom Bratu“

Uvek sam mislio da će porodične stvari biti jednostavne, posebno kada je reč o podeli imovine. Ali život ima način da vas iznenadi kada to najmanje očekujete. Bio je hladan četvrtak uveče kada su moji roditelji pozvali mog brata, Jakuba, i mene kod njih. Vazduh je bio ispunjen iščekivanjem dok smo sedeli u dnevnoj sobi, poznati miris maminog lavandinog sveća širio se prostorijom.

„Hvala što ste došli,“ tata je započeo, njegov glas neuobičajeno ozbiljan. „Moramo da razgovaramo o bakinom stanu.“

Mesecima smo razgovarali o tome šta da radimo sa nekretninom. Baka je preminula prošle godine, ostavljajući za sobom svoj mali stan u predgrađu. To je bilo mesto puno uspomena na letnje roštilje i božićna jutra. Plan je bio da ga podelimo između Jakuba i mene, jer smo mi bili njeni jedini unuci.

Pogledao sam Jakuba, koji je izgledao jednako nestrpljivo kao i ja da konačno rešimo stvar. Oboje smo čekali ovaj dan, nadajući se pravednom rešenju.

Mama je pročistila grlo, prekidajući tišinu. „Vaš otac i ja smo mnogo razmišljali o ovome,“ rekla je, oči joj letele između nas. „I odlučili smo da je najbolje da stan u potpunosti ostavimo Jakubu.“

Reči su visile u vazduhu kao gusta magla. Osetio sam kako mi srce pada u stomak. „Šta?“ uspeo sam da izustim, glas mi je bio jedva iznad šapata.

Tata je uzdahnuo, trljajući slepoočnice kao da pokušava da odagna nadolazeću glavobolju. „Znamo da bi ovo moglo biti šokantno, ali verujemo da je to prava odluka.“

Nisam mogao da verujem šta čujem. Svi ti razgovori, svi ti planovi—nestali u trenutku. „Ali zašto?“ pitao sam, pokušavajući da zadržim glas stabilnim.

Jakub se nelagodno pomerio na svom mestu, izbegavajući moj pogled. „Nije kao da sam ja to tražio,“ promrmljao je.

Mama je pružila ruku da me dodirne, ali sam se povukao. „Mislimo da je najbolje da Jakub ima stan,“ objasnila je. „On se finansijski muči, i ovo bi mu stvarno moglo pomoći da stane na noge.“

Osetio sam mešavinu besa i izdaje kako ključa u meni. „A šta je sa mnom?“ pitao sam, glas mi se podigao. „Zar ja ne zaslužujem nešto takođe?“

Tata me pogledao umornim očima. „Znamo da ti ovo nije lako, ali nadamo se da ćeš razumeti.“

Razumeti? Kako bih mogao razumeti? Osećao sam se kao da biraju Jakuba umesto mene, kao da moje potrebe i osećanja nisu važni.

Ostatak večeri prošao je u magli žestokih reči i napetih tišina. Napustio sam njihovu kuću osećajući se usamljenije nego ikad, težina njihove odluke pritiskala me kao težak kamen.

U danima koji su usledili, pokušavao sam da se pomirim s onim što se dogodilo. Ali koliko god se trudio, nisam mogao da se oslobodim osećaja izdaje. Moj odnos s Jakubom postao je napet, a porodična okupljanja pretvorila su se u neprijatne događaje ispunjene prisiljenim osmesima i neizrečenim zamerkama.

Shvatio sam da ponekad život nema srećne završetke. Ponekad vas ljudi kojima najviše verujete mogu razočarati na načine koje nikada niste mogli zamisliti. I dok vreme može izlečiti neke rane, druge ostavljaju ožiljke koji nikada zaista ne blede.