„U 72. godini, tražim utehu: Moj neuspešan pokušaj da živim sa porodicom“

U srcu Beograda, gde je horizont svedočanstvo ljudskih dostignuća, osećam se manja i izolovanija nego ikad. U 72. godini, čini se da je grad koji nikad ne spava zaboravio na one koji to čine. Moje ime je Milena i živim sama u malom stanu koji odjekuje uspomenama na život nekada ispunjen smehom i druženjem.

Moji dani su rutina samoće. Budim se uz zvuk saobraćaja i daleki žamor života izvan mog prozora. Grad je živ, a ja se osećam nevidljivo. Moja deca, sada odrasla sa svojim porodicama, žive u različitim delovima zemlje. Pitala sam ih da li mogu da se preselim kod njih, nadajući se da ću popuniti prazninu koja je rasla u meni. Ali svaki put, moj zahtev nailazi na oklevanje i na kraju, odbijanje.

„Mama, jednostavno nemamo prostora,“ objasnila je moja ćerka Ana tokom našeg poslednjeg telefonskog razgovora. Njen glas bio je obojen žaljenjem, ali njene reči su bile čvrste. Moj sin, Marko, izneo je slične razloge, navodeći zahteve svoje karijere i porodičnog života kao razloge zbog kojih ne može da me primi.

Razumem njihove razloge; zaista razumem. Život je komplikovan i svako nosi svoje terete. Ipak, razumevanje ne ublažava usamljenost koja je postala moj stalni pratilac. Živost grada samo naglašava moju samoću. Vidim porodice kako šetaju Kalemegdanom, čujem smeh koji dopire iz kafića i gledam kako se ljudi okupljaju na događajima i proslavama. To je podsetnik na ono što sam nekada imala i što mi sada nedostaje.

Izolacija nije samo fizička; ona je emocionalna. Razgovori su ograničeni na kratke razmene sa kasirima ili povremenim komšijama. Moj društveni krug se smanjio tokom godina kako su prijatelji odlazili ili preminuli. Tišina u mom stanu ponekad je zaglušujuća, prekinuta samo televizorom ili radijom koje držim uključenim zbog društva.

Pokušala sam da ispunim svoje dane aktivnostima—pridružila sam se čitalačkom klubu u lokalnoj biblioteci i prisustvovala događajima u zajednici—ali ti napori deluju kao privremene distrakcije umesto rešenja. Večeri su najteže kada svet napolju utihne i ostajem sama sa svojim mislima.

Razmišljala sam o preseljenju u dom za penzionere, ali ta ideja deluje kao priznanje poraza. Želim da budem okružena porodicom, da budem deo njihovih života i gledam kako moji unuci odrastaju. Ali taj san izgleda sve nedostižniji.

Dok sedim pored prozora, posmatrajući kako svetla grada jedno po jedno trepere, pitam se šta budućnost nosi. Hoću li nastaviti da prolazim kroz ovo putovanje sama? Neizvesnost je zastrašujuća, ali držim se trunke nade da bi se stvari mogle promeniti.

Za sada prihvatam svaki dan kako dolazi, pronalazeći male radosti gde mogu—dobra knjiga, topla šolja čaja ili telefonski poziv od prijatelja. To nije život kakav sam zamišljala za sebe u ovim godinama, ali to je život koji imam. I tako nastavljam dalje, nadajući se da će jednog dana moj vapaj za društvom biti uslišen.