„Deca Moje Sestre Uništila Su Moj Neprocenjivi Luster: Rekla Sam Joj Da Mi Duguje Veliku Uslugu“
Živeti u užurbanom gradu kao što je Beograd i pronaći mirno i tiho naselje je kao otkriti skriveni dragulj. Moj suprug i ja smo imali sreće da pronađemo takvo mesto, miran kutak na Vračaru gde se buka grada činila dalekom. Naš dom je bio naše utočište, mesto gde smo mogli da pobegnemo od haosa i opustimo se. Jedan od najdražih komada u našem domu bio je prelep, antikvitetni luster koji je visio u našoj dnevnoj sobi. Bio je to porodični naslednik, prenet od moje bake, i imao je ogromnu sentimentalnu vrednost.
Jednog sunčanog subotnjeg popodneva, moja sestra Ana odlučila je da nas poseti sa svoje dvoje male dece, Markom i Lanom. Ana i ja smo oduvek bile bliske, i radovala sam se što ćemo provesti kvalitetno vreme zajedno. Međutim, bila sam svesna da njena deca mogu biti prilično nestašna. Bili su energični i radoznali, uvek su se upuštali u stvari koje nisu smeli.
Čim su stigli, mirna atmosfera našeg doma bila je narušena. Marko i Lana su trčali unaokolo, vrištali i smejali se, njihova mala stopala su udarala po parketu. Pokušavala sam da ih držim na oku dok sam razgovarala sa Anom, ali to je bilo kao pokušaj da obuzdam vihor.
„Molim vas budite pažljivi,“ upozorila sam ih blago. „Postoje stvari u ovoj kući koje su veoma krhke.“
Ana me je uveravala da će ih paziti, ali bilo je jasno da se mučila da obuzda njihovu neiscrpnu energiju. Predložila sam da svi izađemo napolje u dvorište gde bi mogli da se igraju bez izazivanja štete. Ali pre nego što smo uspeli da izađemo na vrata, desila se katastrofa.
Marko i Lana su otkrili dnevnu sobu i bili su fascinirani lusterom. Počeli su da skaču po kauču, pokušavajući da dodirnu viseće kristale. Srce mi je ubrzano kucalo dok sam gledala u užasu. Pojurila sam da ih zaustavim, ali bilo je prekasno. Marko je skočio sa kauča, uhvatio jedan od kristala i povukao svom snagom. Luster se nasilno zaljuljao pre nego što se srušio na pod u kiši stakla i metala.
Soba je utihnula dok smo svi gledali u olupinu. Moj prelepi luster, jedini komad koji je činio naš dom zaista posebnim, sada je bio gomila polomljenih komadića. Suze su mi navrle na oči dok sam se okrenula ka Ani.
„Imaš li pojma koliko mi je taj luster značio?“ pitala sam, glasom koji je drhtao od besa i tuge.
Ana je izgledala shrvano. „Tako mi je žao,“ rekla je, glasom jedva iznad šapata. „Nisam mislila da će…“
„Pa jesu,“ prekinula sam je. „I sada je uništen.“
Duboko sam udahnula, pokušavajući da se smirim. „Taj luster je vredeo hiljade evra,“ rekla sam konačno. „Očekujem da mi to nadoknadiš.“
Anino lice je pobledelo. „Nemam toliko novca,“ promucala je.
„Onda bolje smisli nešto,“ odgovorila sam hladno. „Jer ovo neću pustiti tek tako.“
Ostatak posete bio je napet i neprijatan. Ana je pokušala ponovo da se izvini, ali nisam mogla da joj oprostim. Šteta je bila učinjena, i nijedno izvinjenje nije moglo vratiti moj dragi luster.
U danima koji su usledili, Ana i ja smo jedva razgovarale. Incident je stvorio jaz između nas koji se činilo nemogućim premostiti. Moj suprug je pokušavao da me uteši, ali svaki put kada bih pogledala u prazninu gde je nekada visio luster, osetila bih bol gubitka i besa.
Nedelje su se pretvorile u mesece, a Ana još uvek nije učinila nikakav napor da nadoknadi štetu. Naš odnos ostao je napet, a porodična okupljanja postala su neprijatna i napeta. Nekada bliska veza koju smo delile bila je uništena zajedno sa lusterom.
Na kraju, nije bilo srećnog rešenja. Luster je zauvek nestao, kao i poverenje između mene i moje sestre. Bio je to bolan podsetnik da ponekad čak i porodica može razočarati na načine koje nikada niste mogli zamisliti.