„Moj Tata Uvek Troši Novac na Beskorisne Stvari. Sada Živimo od Plate do Plate“

Odrastajući u malom mestu u Srbiji, uvek sam se pitao zašto nikada nismo imali dovoljno novca. Moj tata, vredan čovek sa pristojnom platom, bio je glavni hranitelj naše porodice. Ipak, uprkos njegovom stalnom prihodu, stalno smo živeli od plate do plate. Trebalo mi je godina da shvatim da koren naših finansijskih problema leži u tatinim nepromišljenim navikama trošenja.

Izvana, naša porodica je delovala normalno. Tata je radio duge sate u fabrici, a mama se brinula o kući i nama deci. Ali iza zatvorenih vrata, priča je bila drugačija. Tata je imao sklonost ka kupovini stvari koje nam nisu bile potrebne. Bilo da su to najnoviji gedžeti, nepotrebna poboljšanja doma ili ekstravagantni pokloni za sebe, nije mogao da odoli porivu da troši.

Sećam se jednog Božića kada sam imao oko deset godina. Tata je došao kući sa potpuno novim televizorom sa ravnim ekranom. Bio je to najnoviji model i sijao je od ponosa dok ga je postavljao u dnevnu sobu. Mama je izgledala zabrinuto, ali nije rekla ništa. Svi smo znali da ne možemo priuštiti takve luksuze, ali tatino uzbuđenje bilo je zarazno. Nekoliko nedelja smo uživali gledajući filmove na velikom ekranu, ali ubrzo je novina izbledela i televizor je postao samo još jedan komad nameštaja.

Kako sam odrastao, počeo sam da primećujem druge primere tatinog impulsivnog trošenja. Dolazio bi kući sa skupim alatima za svoju radionicu, iako ih retko koristi. Kupio je fensi roštilj za dvorište, ali retko smo pravili roštilj. Čak je potrošio na novi auto kada je naš stari još uvek dobro radio. Svaki put bi mama izrazila svoju zabrinutost, ali tata bi ih odbacio, insistirajući da zaslužuje da se počasti nakon napornog rada.

Finansijski pritisak ostavio je trag na našoj porodici. Mama je morala da rastegne svaki dinar kako bi sastavila kraj s krajem. Sećam se kako sedi za kuhinjskim stolom kasno noću, proučavajući račune i pokušavajući da shvati kako da ih sve plati. Srce mi se slamalo gledajući je tako pod stresom.

Uprkos tatinoj dobroj plati, nikada nismo imali ušteđevinu. Hitni slučajevi su bili stalni izvor anksioznosti. Kada bi se auto pokvario ili bi neko oboleo, morali smo da se oslanjamo na kreditne kartice ili pozajmice da pokrijemo troškove. Dugovi su se gomilali, a kamatne stope činile su gotovo nemogućim da se izvučemo.

Pokušao sam da razgovaram sa tatom o njegovim navikama trošenja, ali on bi uvek postao defanzivan. Govorio bi da naporno radi za svoj novac i da zaslužuje da uživa u njemu. Nije video širu sliku – da njegove impulsivne kupovine ugrožavaju finansijsku stabilnost naše porodice.

Kada sam postao odrasla osoba, zakleo sam se da neću ponoviti tatine greške. Naporno sam radio da uštedim novac i živim u skladu sa svojim mogućnostima. Ali lekcije koje sam naučio iz detinjstva ostale su sa mnom. Nisam mogao da se oslobodim straha od finansijske nestabilnosti i stalne brige o sastavljanju kraja s krajem.

Tatine navike trošenja nikada se nisu promenile. Čak i kada se približio penzionisanju, nastavio je da kupuje stvari koje nam nisu bile potrebne. Finansijski pritisak samo se pogoršao kako mu se prihod smanjivao i kako su se medicinski računi počeli gomilati. Mama je činila sve što je mogla da upravlja porodičnim finansijama, ali to je bila teška borba.

Na kraju, tatino nepromišljeno trošenje ostavilo nas je sa ničim osim dugovima i kajanjem. Nikada nismo imali sigurnost ili mir koji dolazi sa finansijskom stabilnošću. I koliko god sam voleo svog tatu, nisam mogao a da ne osećam frustraciju zbog njegove nesposobnosti da vidi štetu koju je prouzrokovao.

Živeti od plate do plate surova je stvarnost za mnoge porodice u Srbiji. To je ciklus koji je teško prekinuti, posebno kada jedna osoba odbija da promeni svoje navike. Tatina priča je upozoravajuća priča – podsećanje da je finansijska odgovornost ključna za dobrobit porodice.