„Evo Ti Hrana, Jedi Što Zaslužiš“: Pomislila Sam i Suzdržala Se da Ne Kažem Ništa Suprugu
Bila je hladna novembarska večer kada sam se našla u kuhinji, zureći u ostavu. Police su bile ispunjene pakovanjima instant nudli, konzervama pasulja i nekoliko kutija makarona sa sirom. Moj suprug, Marko, upravo je došao s posla, izgledajući iscrpljeno i poraženo. Spustio je torbu pored vrata i srušio se na stolicu za kuhinjskim stolom.
„Moramo razgovarati,“ rekao je, glasom jedva iznad šapata.
Znala sam šta sledi. Poslednjih nekoliko meseci bilo je teško za nas finansijski. Marko je izgubio posao u fabrici, i uprkos svim naporima, nije uspeo da pronađe stalni posao od tada. Živeli smo od moje honorarne plate u lokalnoj prodavnici i povremenih poslova koje je Marko mogao da nađe.
„Zvali su me iz banke danas,“ nastavio je. „Oduzeće nam kuću ako ne platimo hipoteku do kraja meseca.“
Osetila sam knedlu u grlu. Jedva smo sastavljali kraj s krajem, ali ovo je bio poslednji udarac. Pogledala sam Marka, njegovo lice bilo je ispunjeno brigom i krivicom. Uvek je bio onaj koji obezbeđuje, onaj koji se brine da imamo sve što nam treba. Sada se osećao kao da nas je izneverio.
„Naći ćemo neko rešenje,“ rekla sam, pokušavajući da zvučim sigurnije nego što sam se osećala. „Proći ćemo kroz ovo.“
Marko je klimnuo glavom, ali videla sam sumnju u njegovim očima. Ustao je od stola i prišao ostavi, izvukavši pakovanje nudli.
„Ovo će nam trajati ceo mesec,“ rekao je s prisiljenim osmehom. „Ljudi preživljavaju na nudlama mesecima, pa ću ih sada ja jesti.“
Želela sam da vrisnem, da mu kažem da ovo nije fer, da zaslužujemo bolje od ovoga. Ali umesto toga, ugrizla sam se za jezik i prisilila se na osmeh.
„Da,“ odgovorila sam. „Uspeti ćemo.“
Dani koji su usledili bili su zamagljeni stresom i očajem. Marko je provodio sate pretražujući oglase za posao i šaljući biografije, dok sam ja uzimala dodatne smene u prodavnici. Smanjili smo sve što smo mogli – nema više naručivanja hrane, nema više kablovske televizije, nema više malih luksuza koje smo uzimali zdravo za gotovo.
Jedne večeri, dok sam se spremala za spavanje, telefon mi je zazujao s porukom od prijateljice Ane.
„Kako se držiš?“ pitala je.
Oklevala sam trenutak pre nego što sam odgovorila. Ana je uvek bila tu za mene, ali nisam želela da je opterećujem našim problemima.
„Snalazimo se,“ otkucala sam nazad. „Marko jede nudle svaki dan sada. Kaže da će nam trajati ceo mesec.“
Nakon kratke pauze Ana je odgovorila.
„To je teško,“ napisala je. „Ali vi ste jaki. Proći ćete kroz ovo.“
Želela sam da joj verujem, ali duboko u sebi nisam bila sigurna. Dani su se pretvarali u nedelje, a naša situacija se nije poboljšavala. Marko je postajao sve povučeniji, provodeći sate ispred kompjutera ili zureći prazno u televizor. Stres je uzimao danak na oboje.
Jedne noći, dok smo sedeli u tišini za večerom, Marko iznenada progovori.
„Dobio sam ponudu za posao danas,“ rekao je tiho.
Skočilo mi je srce od nade. „To je sjajno! Gde?“
„Van grada,“ odgovorio je. „Morao bih da se preselim na neko vreme.“
Reči su me pogodile kao udarac u stomak. Uvek smo se suočavali sa izazovima zajedno, ali sada se činilo kao da nas razdvajaju.
„Ne želim da te ostavim,“ rekao je Marko, glas mu se lomio. „Ali potreban nam je novac.“
Klimnula sam glavom, suze su mi tekle niz lice. „Znam,“ šapnula sam. „Uradi šta moraš.“
Sledećeg jutra Marko je spakovao svoje stvari i otišao na novi posao. Dok sam ga gledala kako odlazi, osetila sam prazninu koju nisam mogla da otresem. Preživeli smo na nudlama i odlučnosti, ali sada se činilo kao da gubimo nešto još važnije – jedno drugo.