„Mama, Imaš Sve Što Ti Treba. Moja Supruga Brine o Meni, Ali Niko Više Ne Sprema za Mene“: Plakala je Svekrva

Milena je sedela za kuhinjskim stolom, oči su joj se punile suzama dok je gledala svog sina, Marka. „Mama, imaš sve što ti treba. Moja supruga brine o meni, ali niko više ne sprema za mene,“ rekla je, glas joj je drhtao. Marko, nesvestan majčine tuge, nastavio je da skroluje kroz telefon, povremeno klimajući glavom u znak slaganja.

Milena je oduvek bila stub porodice. Ona je bila ta koja je pripremala raskošne obroke, držala kuću besprekornom i brinula se da su svi zbrinuti. Njeni dani bili su ispunjeni kuvanjem, čišćenjem i brigom o deci. Ali sada su se stvari promenile.

Marko se oženio Anom, ženom koja je bila više fokusirana na svoju karijeru nego na domaćinstvo. Ana je bila uspešna advokatica koja je radila duge sate i imala malo vremena za kućne poslove. Milena je očekivala da će Ana preuzeti neke od odgovornosti, ali to nije bio slučaj.

Nekada pedantna domaćica koja je pripremala raskošne obroke i držala kuću besprekornom, Milena sada žuri kroz poslove i oslanja se na dostavu hrane. Sprema samo vikendom, praveći tek toliko da preživi. Kuća koja je nekada blistala od čistoće sada ima sloj prašine koji kao da svakim danom postaje sve deblji.

Mileni se srce slamalo dok je gledala sina kako uživa u obrocima koje Ana povremeno pripremi. Nisu bili ni nalik domaćim gozbama koje je ona pravila, ali Marko je delovao zadovoljan. „Mama, imaš sve što ti treba,“ govorio bi kad god bi pokušala da izrazi svoja osećanja. Ali Milena je znala da joj nedostaje nešto suštinsko – ljubav i briga koje dolaze iz pripremanja obroka za porodicu.

Jedne večeri, dok je Milena sedela sama u slabo osvetljenoj kuhinji, razmišljala je o danima kada su njena deca bila mala. Sećala se radosti koju je osećala kada bi utrčali u kuhinju, lica im se osvetljavala pri pogledu na njene ukusne obroke. Ti dani su davno prošli, zamenjeni osećajem praznine koji kao da raste svakim danom.

Milena se osećala još usamljenije jer retko viđa unuke. Anin zahtevni posao značio je da su deca često ostajala pod brigom dadilja ili u vrtićima. Milena je čeznula da provodi vreme s njima, da ih nauči kako da kuvaju i podeli priče iz svog detinjstva. Ali te prilike bile su retke.

Jednog vikenda, Milena je odlučila da pripremi poseban obrok za svoju porodicu. Provela je sate u kuhinji, pripremajući sva njihova omiljena jela. Miris sveže pečenog hleba i krčkajućeg gulaša ispunio je kuću, vraćajući uspomene na srećnija vremena. Kada su Marko i Ana stigli s decom, Milenino srce ispunilo se iščekivanjem.

Ali dok su sedeli za stolom, Milena je shvatila da nešto nedostaje. Radost koju je nekada osećala dok je kuvala za svoju porodicu zamenjena je osećajem dužnosti. Gledala je kako Marko i Ana brzo jedu, jedva primećujući trud koji je uložila u obrok. Deca su bila više zainteresovana za svoje tablete nego za hranu na tanjirima.

Nakon večere, Milena je sedela sama u kuhinji, okružena prljavim sudovima i praznim tanjirima. Osetila je duboku tugu kako preplavljuje njeno srce. Ljubav i briga koje je nekada slobodno davala kroz kuvanje sada su bile neprimećene i necenjene.

Kako su nedelje prolazile, Milenino zdravlje počelo je da opada. Stres i usamljenost uzeli su svoj danak, ostavljajući je slabom i iscrpljenom. Marko i Ana bili su previše zauzeti svojim životima da bi primetili promene u njenom stanju.

Jedne večeri, dok je ležala u krevetu, Milena je razmišljala o životu koji je nekada poznavala. Smeh njene dece, toplina domaćeg obroka i zadovoljstvo što zna da brine o svojoj porodici. Ti dani su prošli, zamenjeni osećajem praznine koji kao da raste svakim danom.

Milena zatvori oči i uzdahnu. Znala je da stvari nikada neće biti iste. Ljubav i briga koje je nekada slobodno davala sada su samo daleke uspomene.