„Naša Deca Nas Izbegavaju Jer Živimo u Velikim Kućama“
U prostranim predgrađima Beograda, porodica Petrović živela je u velikoj, prostranoj kući koja je odjekivala tišinom. Kuća sa pet spavaćih soba, tri kupatila i velikim dvorištem bila je ostvarenje sna za mnoge. Ali za Petroviće, postala je simbol njihove rastuće izolacije od dece.
Marko i Jelena Petrović su naporno radili celog života kako bi svojoj porodici obezbedili najbolje. Uvek su verovali da će velika kuća doneti sreću i udobnost. Međutim, kako su njihova deca odrasla i odselila se, velika kuća počela je da deluje kao prazna pećina.
Njihova ćerka Ana preselila se u Novi Sad kako bi nastavila karijeru u modi. Njihov sin Miloš preselio se u Niš zbog posla u IT sektoru. Oboje su bili zauzeti svojim životima i retko su dolazili kući. Marko i Jelena su ih mnogo voleli i često osećali ubod usamljenosti.
Jedne večeri, Jelena je primila poziv od gospođe Jovanović, provodadžije koja je upoznala Anu sa njenim verenikom, Davidom. Gospođa Jovanović je zvučala uznemireno i obavestila Jelenu da je doživela srčani udar i sada je u bolnici. Želela je da obavesti Anu, ali nije mogla da je dobije.
Jelena je odmah pokušala da pozove Anu, ali njeni pozivi su ostali bez odgovora. Ostavila je nekoliko glasovnih poruka i poslala SMS-ove, nadajući se odgovoru. Prolazili su sati, a od Ane nije bilo ni traga ni glasa.
Očajna, Jelena je odlučila da pozove Miloša, nadajući se da će on uspeti da stupi u kontakt sa svojom sestrom. Miloš se javio nakon nekoliko zvona, zvučeći užurbano i zauzeto.
„Mama, stvarno sam zauzet sada. Može li ovo da sačeka?“ upitao je.
„Miloše, važno je. Gospođa Jovanović je doživela srčani udar i u bolnici je. Treba da razgovara sa Anom,“ objasnila je Jelena.
Miloš je uzdahnuo. „Pokušaću da je dobijem, ali ne mogu ništa da obećam. Zatrpana je poslom u poslednje vreme.“
Jelena mu se zahvalila i prekinula vezu, osećajući tugu. Znala je da su njena deca zauzeta svojim životima, ali bolelo ju je što se oseća tako udaljeno od njih.
Dani su prolazili bez ikakvih vesti od Ane. Jelena je pozvala bolnicu da proveri stanje gospođe Jovanović i bila je olakšana kada je čula da je stabilno, ali još uvek hitno treba da razgovara sa Anom.
Marko je pokušao da uteši Jelenu, ali i on je osećao težinu odsustva njihove dece. Uvek su zamišljali svoj dom ispunjen smehom i porodičnim okupljanjima, ali sada se to činilo kao daleki san.
Jedne večeri, dok su sedeli u svom praznom dnevnom boravku, Marko se okrenuo ka Jeleni i rekao: „Možda bismo trebali da se preselimo u manju kuću. Ova kuća deluje prevelika za nas dvoje.“
Jelena je klimnula glavom, oči su joj bile pune suza. „Mislim da si u pravu. Možda bi naša deca češće dolazila ako bismo živeli bliže gradu.“
Počeli su da traže manje kuće bliže Beogradu, nadajući se da će promena lokacije možda zbližiti njihovu porodicu. Međutim, kako su nedelje prelazile u mesece, shvatili su da problem nije samo u udaljenosti ili veličini njihove kuće.
Ana je konačno pozvala jedne večeri, izvinjavajući se što nije ranije odgovorila. Objasnila je da je posao bio previše zahtevan i da nije proveravala poruke.
Jelena ju je obavestila o srčanom udaru gospođe Jovanović, a Ana je obećala da će je odmah pozvati. Ali razgovor je bio kratak i nedostajala mu je toplina kojoj se Jelena nadala.
Miloš ih je posetio jednom tokom praznika, ali ostao je samo kratko pre nego što se vratio svom životu u Nišu.
Marko i Jelena su prodali svoju veliku kuću i preselili se u udoban stan u centru Beograda. Iako su uživali u pogodnostima gradskog života, još uvek su osećali prazninu koju je ostavilo odsustvo njihove dece.
Novi dom bio im je manji, ali to nije promenilo činjenicu da su njihova deca bila zauzeta svojim životima. Marko i Jelena su shvatili da bez obzira gde žive ili koliko im kuća bila velika, ne mogu naterati svoju decu da provode više vremena s njima.
Petrovići su nastavili da cene trenutke koje su imali sa Anom i Milošem, čak i ako su bili retki. Naučili su da pronalaze radost u međusobnom društvu i malim zadovoljstvima života.
Ali duboko u sebi nisu mogli da se oslobode osećaja čežnje za porodičnim okupljanjima o kojima su oduvek sanjali. Njihova velika kuća bila je prodata, ali praznina koju je ostavila ostala je.