„Bako, Mama je Rekla da Moraš ići u Dom za Stare. Čula Sam Njihov Razgovor“: Dete Ne Može Izmisliti Takve Stvari

Gospođa Petrović je žustro hodala trotoarom, srce joj je bilo lako, a raspoloženje visoko. Bila je na putu da pokupi svoju unuku, Anu, iz škole. Sunce je sijalo, a svež jesenji vazduh ispunjavao joj je pluća osećajem obnove. Njene potpetice su ritmično odzvanjale po trotoaru, podsećajući na dane kada je bila mlada i puna snova.

Izvor njene sreće bio je novi stan u koji se upravo uselila. Bio je to skroman jednosoban stan u novoj zgradi, ali bio je njen. Nakon što je prodala svoju staru kuću na selu, štedela je marljivo skoro dve godine da bi priuštila ovo mesto. Nije bilo mnogo, ali bio je to novi početak.

Kada se približila školi, ugledala je Anu kako čeka pored kapije, njeno malo lice zasijalo je kada je ugledala svoju baku. „Bako!“ Ana je povikala, trčeći prema njoj raširenih ruku.

Gospođa Petrović ju je podigla i zavrtela oko sebe, obe su se smejale. „Kako je bilo u školi danas, dušo?“ upitala je.

„Bilo je dobro! Učili smo o leptirima,“ Ana je uzbuđeno odgovorila.

Hodale su ruku pod ruku prema novom stanu gospođe Petrović, pričajući o Aninom danu i planovima za predstojeći vikend. Kada su ušle u zgradu, gospođa Petrović osetila je nalet ponosa. Ovo je bilo njeno utočište, mesto gde bi mogla stvarati nove uspomene sa svojom porodicom.

Kada su kasnije te večeri sedele za večerom, Anin nevini glas prekinuo je prijatnu tišinu. „Bako, mama je rekla da moraš ići u dom za stare. Čula sam njihov razgovor.“

Gospođi Petrović srce je preskočilo. „Šta to značiš, dušo?“ upitala je, pokušavajući da zadrži miran glas.

„Čula sam mamu i tatu kako pričaju sinoć. Rekli su da više ne možeš živeti sama i da moraš ići u dom za stare,“ Ana je objasnila, oči su joj bile širom otvorene od zabrinutosti.

Gospođa Petrović osetila je knedlu u grlu. Uvek se ponosila svojom nezavisnošću, čak i nakon što joj je muž preminuo. Pomisao da bude poslata u dom za stare bila je nešto što nikada nije razmatrala.

„Ne brini zbog toga, dušo,“ rekla je, forsirajući osmeh. „Ponekad odrasli kažu stvari koje ne misle.“

Ali kako su dani prolazili, gospođa Petrović nije mogla da se oslobodi osećaja strepnje koji joj se nastanio u grudima. Primetila je suptilne promene u ponašanju svoje ćerke—izbegavanje kontakta očima, užurbani razgovori i opšti osećaj nelagodnosti.

Jedne večeri, gospođa Petrović odlučila je da se suoči sa svojom ćerkom, Jelenom. „Jelena, moramo razgovarati,“ rekla je odlučno.

Jelena je podigla pogled sa telefona, krivica joj se pojavila na licu. „Mama, nisam želela da saznaš na ovaj način,“ počela je.

„Da li je istina? Planirate li da me pošaljete u dom za stare?“ upitala je gospođa Petrović, glas joj je drhtao.

Jelena je duboko uzdahnula. „Mama, nije da želimo da te pošaljemo daleko. Samo smo zabrinuti zbog toga što živiš sama. Šta ako se nešto desi i niko nije tu da pomogne?“

„Sama sam se sasvim dobro snalazila,“ odgovorila je gospođa Petrović defanzivno.

„Znam da jesi, ali stvari su sada drugačije,“ rekla je Jelena tiho. „Samo želimo ono što je najbolje za tebe.“

Gospođa Petrović osetila je kako joj suze naviru na oči. Toliko se trudila da održi svoju nezavisnost, a sada joj se činilo da joj izmiče iz ruku.

U narednim nedeljama razgovori su postali češći i napetiji. Gospođa Petrović pokušavala je da iznese svoje argumente, ali činilo se kao da je odluka već doneta. Konačni udarac došao je kada su Jelena i njen muž jednog popodneva došli sa brošurama iz raznih domova za stare.

„Mama, molim te samo pogledaj ovo,“ Jelena je molila.

Gospođa Petrović uzela je brošure drhtavim rukama, osećajući se poraženo. Znala je da bez obzira koliko protestovala, ishod će biti isti.

Mesec dana kasnije, gospođa Petrović našla se kako stoji u holu doma za stare, držeći mali kofer sa svojim stvarima. Mesto je bilo čisto i dobro održavano, ali delovalo je hladno i bezlično.

Kada su joj pokazali novu sobu, gospođa Petrović nije mogla a da ne oseti dubok osećaj gubitka. Njeni snovi o stvaranju novih uspomena u svom stanu bili su uništeni. Sela je na ivicu kreveta, gledajući kroz prozor u nepoznato okruženje.

Anine reči odzvanjale su joj u mislima: „Dete ne može izmisliti takve stvari.“ I zaista, nisu mogla.