„Mama Iznajmljuje Stan, ali Ja Moram da Rešavam Sve Probleme“: Predložila Sam da Angažuje Profesionalce Umesto da Opterećuje Mene i Mog Muža

Kada sam napunila osamnaest godina, mama mi je priredila malu proslavu i održala emotivan govor o nezavisnosti. Rekla mi je da žena uvek treba da bude sposobna da stoji na svojim nogama, jer oslanjanje na druge vodi samo do razočaranja. Njene reči su mi se urezale u srce i trudila sam se da izgradim život u kojem ne moram da zavisim ni od koga.

Deset godina kasnije, moja mama je sada u kasnim šezdesetim. Odlučila je da iznajmi stan koji je nasledila od mojih baka i deka. U početku se činilo kao sjajna ideja. Dodatni prihod bi joj pomogao u penziji, a mogla bi se zabaviti upravljanjem nekretninom. Međutim, stvari su brzo krenule nizbrdo.

Stanari su gotovo odmah počeli da imaju probleme. Vodovod je bio star i zahtevao je stalne popravke, grejanje je bilo nepouzdano, a električne instalacije zastarele. Svaki put kada bi nešto pošlo po zlu, mama bi me zvala u panici, očekujući da sve ostavim i dođem da je spasim.

U početku sam pokušavala da pomognem koliko sam mogla. Moj muž i ja bismo provodili vikende popravljajući curenja, menjajući svetiljke i baveći se nezadovoljnim stanarima. Ali ubrzo je postalo previše. Oboje imamo zahtevne poslove i malo dete o kojem treba brinuti. Stalni pozivi za pomoć počeli su da utiču na naš porodični život.

Jedne večeri, nakon još jednog paničnog poziva od mame zbog pokvarenog bojlera, odlučila sam da je dosta. Predložila sam joj da angažuje profesionalce za održavanje i popravke. „Mama,“ rekla sam nežno, „uvek si me učila da budem nezavisna i samostalna. Možda je vreme da poslušaš sopstveni savet.“

Nije to dobro prihvatila. Optužila me je da sam nezahvalna i da je napuštam u njenom trenutku potrebe. Bio je to bolan razgovor, ali ostala sam pri svom stavu. Objasnila sam joj da, iako je volim i želim da pomognem, ne mogu nastaviti da žrtvujem dobrobit svoje porodice.

Nevoljno je pristala da angažuje firmu za upravljanje nekretninama. Na neko vreme, stvari su se poboljšale. Profesionalci su se bavili popravkama, a stanari su bili zadovoljniji. Ali mamina ogorčenost prema meni je rasla. Pravila bi pasivno-agresivne komentare o tome kako mora „plaćati strancima“ jer joj sopstvena ćerka ne pomaže.

Poslednja kap bila je kada me je pozvala kasno jedne noći, plačući zbog stanara koji se iselio bez plaćanja kirije. Zahtevala je da odmah dođem i pomognem joj da to reši. Iscrpljena i frustrirana, odbila sam. „Mama, moraš to sama rešiti ili pozvati upravnika nekretnine,“ rekla sam odlučno.

Prekinula je vezu i nije razgovarala sa mnom nedeljama. Kada smo konačno razgovarale, bilo je jasno da se naš odnos promenio. Više me nije videla kao svoju pouzdanu ćerku već kao nekoga ko ju je izneverio.

Volela bih da mogu reći da su se stvari popravile, ali nisu. Mama je nastavila da se muči sa stanom, a naš odnos ostao je napet. Lekcije koje me je naučila o nezavisnosti vratile su se punim krugom, ali su takođe stvorile jaz između nas.

Na kraju, mama je prodala stan uz gubitak, nesposobna da se nosi sa stresom vlasništva nad nekretninom. Preselila se u manji stan i angažovala pomoć za svoje svakodnevne potrebe. I dalje razgovaramo, ali postoji neizrečena napetost među nama—podsetnik na dvostruke standarde koji su oblikovali naše živote.