„Sin Dobio Kuću kao Poklon za Venčanje – Sada Želi da Doda Suprugu na Ugovor: Nema Šanse. Može da se Useli, ali Mora da Plaća Svoj Deo Hipoteke“
Kada su Marko i Ana stupili u brak, mislili su da imaju sve isplanirano. Markovi roditelji su im velikodušno poklonili kuću kao venčani dar. Par je živeo u kući nekoliko meseci pre venčanja, navikavajući se na novi zajednički život. Međutim, nakon venčanja, stvari su krenule neočekivanim tokom.
Kuća je zvanično bila na Markovo ime, a njegova majka, Milena, jasno je stavila do znanja da, iako Ana može da živi tamo, neće biti dodata na ugovor odmah. „To je samo formalnost,“ rekla je Milena. „Uskoro ćemo završiti papirologiju.“ Ali nedelje su se pretvorile u mesece, a papirologija još uvek nije bila završena.
Ana se osećala sve nelagodnije zbog situacije. Želela je da se oseća sigurno u svom novom domu, ali bez njenog imena na ugovoru, osećala se kao autsajder. Izrazila je svoje brige Marku, koji je obećao da će razgovarati sa svojom majkom.
„Mama, moramo dodati Anu na ugovor,“ rekao je Marko jedne večeri tokom večere kod roditelja.
Milena je podigla pogled sa tanjira, izraz lica joj je bio ozbiljan. „Marko, znaš koliko te stvari mogu biti komplikovane. Moramo biti sigurni da je sve u redu pre nego što napravimo bilo kakve promene.“
„Ali prošli su meseci,“ insistirao je Marko. „Ana zaslužuje da se oseća sigurno u svom domu.“
Milena je uzdahnula. „Dobro, može se useliti zvanično, ali mora da plaća svoj deo hipoteke.“
Ana je bila zatečena kada joj je Marko preneo majčinu poruku. „Plaćam svoj deo hipoteke? Ali mislila sam da je ovo poklon.“
„Jeste,“ rekao je Marko pokušavajući da je smiri. „Ali mama želi da budemo sigurni da oboje doprinosimo.“
Nevoljno, Ana je pristala. Počela je da plaća polovinu hipoteke svakog meseca, ali tenzija između nje i Milene samo je rasla. Milena bi dolazila nenajavljeno, kritikujući Anino održavanje kuće i dovodeći u pitanje njene finansijske odluke.
Jednog dana, Ana se našla sama sa Milenom u kuhinji. „Milena, zaista cenim sve što ste učinili za nas,“ počela je oprezno. „Ali moram da se osećam kao da je ovo i moj dom.“
Milena je suzila oči. „Ana, moraš da razumeš da je ova kuća u našoj porodici generacijama. Nije samo o tebi i Marku; radi se o očuvanju porodične baštine.“
„Ali ja sam sada deo ove porodice,“ rekla je Ana tiho.
Milena je odmahnula glavom. „Ne dok tvoje ime nije na tom ugovoru.“
Meseci su prolazili, a Anina frustracija je rasla. Osećala se kao da živi u tuđoj kući, stalno pod nadzorom. Napetost je počela da utiče na njen odnos sa Markom. Svađali su se češće, a Ana je počela više vremena provoditi van kuće.
Jedne večeri, nakon još jedne žestoke svađe sa Markom, Ana je spakovala torbu i otišla. Trebalo joj je prostora za razmišljanje. Ostala je kod prijateljice nekoliko dana, pokušavajući da shvati šta dalje.
Kada se vratila kući, zatekla je Milenu kako je čeka. „Ana, moramo razgovarati,“ rekla je Milena.
Ana se pripremila za još jedan sukob. „Šta je bilo?“
„Razgovarala sam sa Markom,“ počela je Milena. „I odlučili smo da bi bilo najbolje da se iseliš dok ne rešimo ovo.“
Ana je osetila knedlu u grlu. „Iselim? Ali gde ću ići?“
„Možeš ostati kod svojih roditelja ili pronaći stan,“ rekla je Milena ravnodušno. „Ali dok ne rešimo ovaj problem, najbolje bi bilo da ne ostaješ ovde.“
Ana je osetila kako joj suze naviru na oči. Nikada se nije osećala tako nepoželjno u svom domu. Spakovala je svoje stvari i te noći otišla, nesigurna šta budućnost nosi.
Marko je pokušao da stupi u kontakt s njom, ali Ani je trebalo vreme da se oporavi. Kuća koja je trebala biti njihov dom iz snova postala je izvor bola i sukoba. Trebalo bi im mnogo vremena da obnove svoj odnos i pronađu mesto koje bi mogli zaista nazvati svojim.