„Svekar i svekrva odlučili da sve ostave mlađoj ćerki: Od tada nisam razgovarala s njima“
Oduvek sam se ponosila svojom finansijskom nezavisnošću. Odrastajući u skromnoj porodici, naučila sam vrednost napornog rada i štednje. Kada sam se udala za Marka, bila sam olakšana što deli moje vrednosti. Oboje smo naporno radili, štedeli marljivo i nikada nismo trošili na nepotrebne luksuze.
Jedne večeri, Marko me je usputno pitao da li bih ikada razmislila o tome da budem domaćica. Pitanje me je zateklo nespremnu. „Ne,“ odgovorila sam odlučno. „Mislim da je bolje imati svoj prihod, čak i ako je skroman, nego zavisiti od nekog drugog.“ Marko je klimnuo glavom u znak slaganja. Razumeo je moj stav i poštovao ga.
Naš život je bio jednostavan, ali ispunjen. Oboje smo imali stabilne poslove, i dok nismo bili bogati, bili smo zadovoljni. Imali smo snove o kupovini sopstvene kuće jednog dana, ali znali smo da će to zahtevati vreme i trud.
Markovi roditelji, međutim, bili su prilično imućni. Imali su prelepu kuću u lepom kraju i uvek su bili velikodušni prema svojoj deci. Markova mlađa sestra, Ana, još uvek je bila na fakultetu i živela je s roditeljima. Bila je njihova mezimica i obasipali su je pažnjom.
Jednog dana, Marko je primio poziv od svojih roditelja koji ga je vidno potresao. Odlučili su da prenesu vlasništvo nad svojom kućom na Anu. „To je za njenu budućnost,“ objasnili su. „Treba joj stabilno mesto za život kada diplomira.“
Marko je bio slomljen. Uvek je pretpostavljao da će kuća biti podeljena jednako između njega i Ane. Na kraju krajeva, on je takođe njihov sin. Ali činilo se da njegovi roditelji imaju druge planove.
Kada mi je Marko saopštio vest, bila sam besna. „Kako su mogli to da urade tebi?“ uzviknula sam. „To je tako nepravedno!“
Marko je pokušao da me smiri. „Možda imaju svoje razloge,“ rekao je tiho. Ali videla sam bol u njegovim očima.
Od tog dana, moj odnos s Markovim roditeljima se drastično promenio. Nisam mogla da se nateram da razgovaram s njima ili da ih posetim. Svaki put kada bih pomislila na njihovu odluku, osećala sam se izdano.
Marko je pokušavao da održi privid normalnosti, ali znala sam da se i on bori. Nije želeo da se suoči s roditeljima i rizikuje dodatno zatezanje odnosa, ali nije mogao ni da ignoriše nepravdu njihove odluke.
Kako je vreme prolazilo, jaz između nas i Markovih roditelja postajao je sve veći. Ana se uselila u kuću nakon diplomiranja i retko smo je viđali. Nekoliko puta kada bismo se sreli na porodičnim okupljanjima bilo je neprijatno i napeto.
Naš san o kupovini sopstvene kuće delovao je udaljeniji nego ikad. Nastavili smo marljivo da štedimo, ali bez ikakve pomoći od Markovih roditelja, činilo se kao borba uzbrdo.
Jedne večeri, dok smo sedeli zajedno u našem malom stanu, Marko se okrenuo prema meni i rekao: „Voleo bih da su stvari drugačije.“
„I ja,“ odgovorila sam tiho.
Oboje smo znali da naš odnos s njegovim roditeljima nikada neće biti isti. Bol i izdaja bili su previše duboki.
Na kraju smo shvatili da možemo osloniti samo jedno na drugo. Naša ljubav i posvećenost jedno drugom bili su jedine konstante u neizvesnom svetu.