Kada je Tata Preminuo, Moj Brat se Pojavio Posle Šest Godina, Ali Ne da Izrazi Saučešće
Kada je Tata Preminuo, Moj Brat se Pojavio Posle Šest Godina, Ali Ne da Izrazi Saučešće
Bila je hladna novembarska večer kada sam primila poziv koji će promeniti sve. Moj otac je iznenada preminuo od srčanog udara. Vest me pogodila kao grom iz vedra neba. Bila sam shrvana, ali znala sam da moram biti jaka za svoju majku i ostatak porodice. Nisam ni slutila da će ova tragedija vratiti nekoga koga nisam videla šest godina—mog brata Marka.
Marko i ja smo oduvek imali napet odnos. Odrastajući, stalno smo se takmičili za pažnju roditelja. On je bio zlatno dete, briljirao je u sportu i školi, dok sam ja bila više kreativni tip, uvek izgubljena u svom svetu knjiga i umetnosti. Naši roditelji su pokušavali da budu pravedni, ali bilo je jasno da je Marko njihov miljenik. Ova pristrasnost samo je podsticala naše rivalstvo, i do trenutka kada smo postali tinejdžeri, jedva smo mogli da budemo u istoj prostoriji.
Nakon srednje škole, Marko je otišao na fakultet sa punom stipendijom, dok sam ja ostala da pohađam lokalni fakultet. Naši putevi su se još više razdvojili kada se preselio u Beograd da bi započeo karijeru u finansijama. Potpuno smo izgubili kontakt nakon posebno ružne svađe na porodičnom okupljanju pre šest godina. Od tada sam o njemu čula samo preko roditelja.
Kada sam videla Marka kako stoji na mom pragu dan nakon tatine smrti, bila sam šokirana. Izgledao je drugačije—starije, iscrpljenije—ali još uvek je imao onaj isti vazduh arogancije oko sebe. Pozvala sam ga unutra, nadajući se da bi nas ova tragedija mogla zbližiti. Ali čim je otvorio usta, shvatila sam da se ništa nije promenilo.
„Zdravo, Ana,“ rekao je, jedva me pogledavši. „Moram da razgovaram s tobom o tatinom testamentu.“
Osetila sam knedlu u grlu. „Marko, možemo li to ne raditi sada? Upravo smo izgubili oca.“
Uzdisao je nestrpljivo. „Znam, ali ovo je važno. Moramo da shvatimo šta će biti s kućom i njegovom imovinom.“
Nisam mogla da verujem šta čujem. Moj otac nije bio mrtav ni 24 sata, a Marko je već razmišljao o novcu. „Marko, ovo nije vreme,“ rekla sam odlučno.
Prevrnuo je očima. „Gledaj, Ana, žao mi je zbog tvog gubitka i svega toga, ali moramo biti praktični. Tata nije ostavio testament i moramo to rešiti pre nego što stvari postanu komplikovane.“
Osetila sam nalet besa. „Nisi bio ovde šest godina, a sada se pojavljuješ i počinješ da pričaš o novcu? Da li te uopšte briga što tate više nema?“
Markovo lice se stvrdnulo. „Naravno da mi je stalo, ali takođe sam realan. Ne možemo dozvoliti da emocije zamagle našu prosudbu.“
Nisam više mogla da izdržim. „Izađi,“ rekla sam kroz stisnute zube.
Izgledao je zatečeno. „Šta?“
„Rekla sam izađi! Nemaš pravo da dolaziš ovde i postavljaš zahteve. Ovo je sada moj dom i neću dozvoliti da ne poštuješ uspomenu na našeg oca na ovaj način.“
Marko me je gledao trenutak pre nego što se okrenuo na peti i izašao kroz vrata. Dok sam ga gledala kako odlazi, osećala sam mešavinu olakšanja i tuge. Nadala sam se da bi tatina smrt mogla da nas zbliži, ali činilo se da je naše rivalstvo previše ukorenjeno.
U danima koji su usledili, fokusirala sam se na organizaciju tatine sahrane i podršku majci kroz njenu tugu. Marko se nije pojavio na službi i nisam čula ništa od njega ponovo. Bilo je jasno da je naš odnos nepovratno narušen.
Dok sam stajala pored tatinog groba, nisam mogla a da ne osetim osećaj gubitka—ne samo za njega, već i za brata kojeg sam nekada poznavala. Naše rivalstvo nas je razdvojilo i sada se činilo da nema povratka.