„Izgubljena u Majčinstvu: Kako je Moja Najbolja Prijateljica Postala Stranac“

Ana i ja smo se upoznale tokom prve godine studija na Filološkom fakultetu u Beogradu. Obe smo studirale englesku književnost i brzo smo se povezale zbog zajedničke ljubavi prema knjigama i kafi. Tokom godina, postale smo više kao sestre nego prijateljice, podržavajući jedna drugu kroz raskide, promene karijere i porodične drame. Uvek sam se divila Aninoj životnoj energiji; bila je osoba koja bi mogla da osvetli svaku prostoriju svojim prisustvom.

Kada je Ana objavila svoju trudnoću, bila sam presrećna zbog nje. Oduvek je želela da bude majka, i bila sam uzbuđena što ću biti deo ovog novog poglavlja u njenom životu. Provele smo sate razgovarajući o imenima za bebe, temama za dečju sobu i budućim igrama. Bila sam sigurna da će naše prijateljstvo samo ojačati dok zajedno prolazimo kroz ovu novu fazu.

Međutim, nakon što se njen sin rodio, stvari su počele da se menjaju. U početku sam Anino odsustvo pripisivala zahtevima novog majčinstva. Razumela sam da joj treba vreme da se prilagodi i poveže sa bebom. Ali kako su nedelje prelazile u mesece, postalo je jasno da nešto nije u redu.

Ana je prestala da odgovara na moje pozive i poruke. Naši nedeljni sastanci uz kafu zamenjeni su neodređenim obećanjima o „uskoro ćemo se videti“. Kada bih uspela da je posetim, delovala je udaljeno i zaokupljeno. Njena nekada besprekorno sređena kuća sada je bila pretrpana dečjim igračkama i gomilama veša. Ana je izgledala iscrpljeno, sa neurednom kosom i tamnim podočnjacima.

Pokušavala sam da budem podrška, nudeći da čuvam bebu ili pomognem oko kuće, ali Ana je uvek odbijala. Tvrdila je da je dobro, samo zauzeta sa bebom. Ipak, nisam mogla da se otarasim osećaja da mi izmiče.

Naši zajednički prijatelji su takođe primetili promenu. Ana je uvek bila duša svake zabave, ali sada retko dolazi na društvena okupljanja. Kada bi se pojavila, delovala je anksiozno i rasejano, stalno proveravajući telefon ili žureći kući rano.

Nedostajala mi je moja prijateljica—živahna, samouverena žena koja me je mogla nasmejati do suza. Nedostajali su mi naši kasnonoćni razgovori i spontani izleti. Ali najviše od svega, nedostajala mi je povezanost koju smo nekada imale.

Kako je vreme prolazilo, shvatila sam da Anina transformacija nije samo zbog majčinstva; radilo se o gubitku sebe u tom procesu. Toliko se posvetila tome da bude savršena mama da je zaboravila da brine o sebi. Njena identitet postao je isključivo definisan njenom ulogom majke, ostavljajući malo prostora za bilo šta drugo.

Volela bih da mogu reći da su se stvari vremenom poboljšale, ali nisu. Uprkos mojim naporima da se ponovo povežemo, Ana je ostala udaljena. Naše prijateljstvo polako je izbledelo u niz sporadičnih poruka i nespretnih susreta.

Prošlo je više od godinu dana otkako se Anin sin rodio, i dok još uvek gajim nadu da ćemo pronaći put nazad jedna do druge, učim da prihvatim da naše prijateljstvo možda nikada neće biti isto. Ponekad se ljudi menjaju na načine koje ne možemo kontrolisati ili razumeti.

U gubitku Ane kao najbolje prijateljice, stekla sam dublje razumevanje kako život može neočekivano promeniti odnose. To je bolna lekcija, ali ona koja me naučila važnosti negovanja veza koje imamo dok ih imamo.