Nekada pedantna domaćica koja je pripremala raskošne obroke i držala kuću besprekornom, sada žuri kroz poslove i oslanja se na dostavu hrane. Sprema samo vikendom, praveći tek toliko da preživi.
Moja mama je oduvek propovedala nezavisnost. Tokom mog detinjstva, naglašavala je da žena treba da bude samostalna i da ne očekuje pomoć od drugih. Ali sada, kada joj je potrebna pomoć, odjednom očekuje da ja uskočim. Zar nije to ono protiv čega me učila? Ali prvo stvari prvo. Kada sam napunila osamnaest godina
Da li je ovo još uvek kriza srednjih godina? Moja supruga ima 54 godine, ja 56. U braku smo više od 30 godina i imamo dvoje dece. Poznajemo se u dušu, ali u poslednje vreme se mnogo promenila. Nismo se posvađali. Ne. Ali ponekad ne znam da li da se smejem ili plačem zbog njene nezrelosti.
Sve se svodi na rivalstvo. Žele više pažnje od roditelja, skuplje poklone, ljubav i naklonost. I pošto smo u detinjstvu svi još uvek sebični, nema ustupaka.
Pre dve nedelje, Ana i njen suprug proslavili su useljenje u novu kuću. Da, moraju otplaćivati kredit narednih 15 godina, i da, još uvek ima mnogo stvari koje treba popraviti u kući. Ali pravi izazov je suočavanje sa stalnim zahtevima i prigovorima njenog svekra.
Otkako pamti, Milena je bila fascinirana raznovrsnim vrstama cveća. Zaustavljala bi se kod svake bašte, diveći se jedinstvenim cvetovima i vrstama. Čak i u kući svoje bake, nalazila je utehu među živopisnim laticama.
„Podizanje tri sina dok smo gradili dom nije bilo lako. Ali moj muž i ja smo se tešili mišlju da ćemo konačno moći da se opustimo u penziji. Da bismo ostvarili ovaj san, štedeli smo marljivo i naporno radili. Verujemo da imamo svako pravo da budemo ponosni na svoja dostignuća. Naši sinovi su sada odrasli, sa svojim porodicama, i izgradili smo udoban dom,“ piše Milena. Međutim, mir kojem su se nadali sada je ugrožen.
Neizmerno sam ponosna na svoju ćerku i verujem da je izuzetna osoba. Posebno sam ponosna jer sam je odgajala sama nakon što nas je njen otac napustio kada je bila beba. Bilo je to teško vreme, bez ikoga kome bih se mogla obratiti za pomoć. Jedina uteha bila mi je mala kuća koju sam nasledila od pokojne majke.
Sada moja porodica očekuje da se izvinim, ali ne osećam krivicu. Nakon godina napornog rada, konačno sam uspela da otplatim studentske kredite. Poslednjih pet godina žrtvovala sam svoj lični život za finansijsku stabilnost.
Moj muž želi da proda kuću mog oca. To je prostrana kuća sa tri spavaće sobe. Moj otac je stariji i živi sam; zašto mu treba toliko prostora? Nakon prodaje, mogli bismo kupiti mali stan za sebe.
Pre šest meseci, moj sin Marek doveo je svoju ženu Emiliu da žive u mojoj kući, rekavši da će ostati neko vreme dok ne pronađu odgovarajući stan za iznajmljivanje. Nisam ih požurivala i dozvolila sam im da ostanu. Dala sam im sobu, ali mnoge moje stvari su još uvek bile tamo. Na kraju krajeva, nisam mogla sve svoje stvari da spakujem u jednu torbu.
Moj biološki otac je napustio moju mamu kada sam bila tek mala. Do desete godine sam zvala svog očuha „Tata“, ne znajući da on nije moj pravi otac. Kada sam saznala istinu, to me nije uznemirilo. Nisam više bila mala devojčica, pa sam prema očuhu nastavila da se ponašam kao i pre. Ali sada, kako se bliži venčanje moje mlađe sestre, suočavam se sa ljubomorom i konfuzijom zbog ponašanja mog očuha.
