Marko je dve godine stariji od mene. Odrastajući, nikada nismo bili posebno bliski. Uvek smo se takmičili ko je omiljeno dete i ko može više da postigne. Ovo rivalstvo se nastavilo i u odraslom dobu, što je dovelo do dramatičnog i nerešenog sukoba oko naše porodične kuće.
Moja mama je oduvek propovedala nezavisnost. Tokom mog detinjstva, naglašavala je da žena treba da bude samostalna i da ne očekuje pomoć od drugih. Ali sada, kada joj je potrebna pomoć, odjednom očekuje da ja uskočim. Zar nije to ono protiv čega me učila? Ali prvo stvari prvo. Kada sam napunila osamnaest godina
Sve se svodi na rivalstvo. Žele više pažnje od roditelja, skuplje poklone, ljubav i naklonost. I pošto smo u detinjstvu svi još uvek sebični, nema ustupaka.
Moja najbolja prijateljica, Ana, nedavno je postala majka po prvi put. Bile smo nerazdvojne još od fakulteta, deleći bezbroj uspomena i snova. Uvek sam verovala da će naše prijateljstvo izdržati svaki izazov. Međutim, dolaskom njenog deteta, sve se promenilo na gore. Ana je počela da se izoluje i zanemaruje svoje blagostanje, što je bio potpuni kontrast u odnosu na živahnu ženu kakva je nekada bila. Naši nekada česti izlasci postali su daleka uspomena.
Moj odnos sa svekrvom, Milenom, oduvek je bio napet. Razmenjivali smo ljubaznosti iz pristojnosti, ali uvek je bilo napeto. Nikada nisam razumeo razlog za naš napet odnos.
Dozvolila sam ćerki i njenom mužu da se usele u moju kuću kada su prolazili kroz težak period, ali su počeli da postavljaju svoja pravila. Neću to tolerisati jer je ovo moja kuća, pa će se stvari raditi na moj način. Moja ćerka je odlučila da se uda pre nego što je završila fakultet. Pokušala sam da je ubedim da ne donosi tako ishitrenu odluku, ali me nije slušala.
Niko me ne razume. Nedavno sam izbacila sina i preselila se kod snahe. Moja porodica misli da sam izgubila razum. Ne kajem se zbog svoje odluke. Jedino što me muči je što nisam ranije imala hrabrosti da mu se suprotstavim. Moj pokojni muž bio je zgodan čovek: visok, tamnokos, širokih ramena, smeđih očiju i grube puti. Njegov glas bio je dubok i baršunast.
Iako sam najmlađa u porodici, nikada se nisam osećala razmaženo ili tretirano sa popustljivošću. Moj brat i ja smo odrasli u malom selu u ruralnoj Srbiji. Za mene je to bilo samo obično mesto, ali sada imam nešto sa čim mogu da ga uporedim. Naša majka nas je sama odgajala, upravljajući malom farmom sa nekoliko životinja. Evo moje priče o tome kako sam sve to ostavila iza sebe.
Nedavno je Ana podelila neobičnu situaciju koja se odigrala u njenoj porodici. Uvek je znala da Marko ima dete iz prethodne veze, ali nikada nije očekivala komplikacije koje će to doneti.
Najfrustrirajući deo je što Marko zaista ne razume zašto sam ga napustila. U njegovom umu, obezbedio je sve što su našem sinu i meni bilo potrebno za udoban život. Njegova majka je uvek insistirala da treba da budem zahvalna što mi je dozvoljeno da živim u njihovoj kući. Nikada se nije slagala s tim da iznajmimo sopstveni stan. Čak je predložila da
Milica je bila neverovatno lepa žena. Prirodno, muškarci su pokušavali da privuku njenu pažnju, ali ona nije bila zainteresovana i družila se samo sa svojim bliskim krugom prijatelja. Nikada nije delovala kao da primećuje bilo koga drugog.
Iako živimo u užurbanom gradu, naše naselje je obično mirno. Ali jednog sudbonosnog dana, poseta moje sestre pretvorila je moj mirni dom u zonu katastrofe.
